Šta smo radili danas 2

[lijeskakc]

Mojem ocu
Ja tebi dajem ove pesme moje,
To najlepši je i jedini dar,
Kaj znam i morem dati; primli bar
To zadnje cvetnje domovine svoje.

Govoril jesi navek, da je samo
V goricaj živlenja pravi raj,
Koji nigdar več ne dojde nam nazaj;
Mi iščemo ga, - ali - kaj mi znamo?!

Spred naše kleti ovo cvetje za te
Ja nabral jesem i vu pesme zvil,
Tam gore dok sem s tebom samem bil
I gledel, kak so dal'ko zvezde zlate.

Ti razmel bodeš ove drage glase
I vu srdcu ti bo težko, ja to znam,
I ti si, kak i ja, tak strašno sam,
Ti z menom skupa čakaš stare čaše.

Fran Galović

 

[plus]

Svaka ti čast

 

[ROADRUNNER]

View attachment 91806 dok u pol 10 s baterijom ispunjavas zelje...

Pazi da te sused ne skine sa sacmaricom
🤣

 

[plus]

Da. Mi napravili s agras t100. Prvi u hrvatskoj.

I snimili nas plodovi zemlje.


Digital agro. Tjedan dana nakon nas s t70 u nekoj poljoprivrednoj školi.

I sad oni puste njih i pričaju kako su prvi u hrvatskoj.

Puj....

Pročitao sam ovo tvoje odmah, ali sam se prisilio ne reagirati, ništa ne tipkati, nek se slegne u mozgu. Zašto?

Doživio sam nekoliko puta slična životna iskustva, bilo je i ružnih ponižavanja, sve samo zato jer je jednostavno tadašnjoj "eliti" bilo neprihvatljivo, da oni nisu prvi u nečemu, ili u trenutno aktualnome.
Dok nam režimski novinari kroje gače nema tu previše sreće.
Uz podršku obitelji i pravih prijatelja izdržao sam koje kakva javna poniženja, zatiranja, bacanja u stranu, a samo sam bio malo ispred drugih, malo mudriji, promišljeniji puno brži.
Bio sam javno, medijski razapinjan kao Isus na križ, samo zato jer sam javno, za govornicom izrekao istinu i glasao sam protiv. Dobio sam podršku samo od prof.dr. sada pokojnog Žugaja. Bili smo dva glasa razuma protiv kasnije dopremljenih stotina tisuća bala iznad Vž trečeg vodonosnika pitke vode. Svaki dan su vrtjeli na podobnim radio stanicama đingl sprdnje protiv mene. Svi su likovali, ja sam bio kategorija smeće, nije me sramota bilo ni tad ni sad, društvo je to žestoko platilo u zbrinjavanju. Sad su oni smeće.
Isto tako mnogi Zg novinari nisu mogli prihvatiti činjenicu da se nekakav njihov poznanik nije prvi vozio na struju, nego tamo neki... Svejedno su o njemu pisali "ode radosti". Na njihovu žalost još su neki drugi, iza mene, bili za njega avangarda, ali mi ne postojimo, dok oni pišu.
Ima još toga ali ne treba. Ništa previše ne možeš promijeniti. Ako sad i prdneš, a oni ne napišu jebiga, nisi prdnuo.
Oni koji o nama znaju, znaju, ostalima je i onako svejedno.
Ne sekiraj se, ne traži poštenje tamo gdje ga nema.
Velik si, a oni su sitne ribe, sitne duše. Normalni veliki ljudi večini smetaju, kao mak u žitu...