Ali nitko ne gleda širi plan našeg društva.
Evo mog primjera.Ja i moj brat,on ima 23 god,ja 24 jedini smo tog godišta u selu(900 stanovnika) koje zanima poljoprivreda i koji to zaista volimo raditi.Imamo jednog prijatelja,iz siromašne obitelji,bez oca,opća sirotinja.Pokušam ga motivirat,davali smo mu dnevnicu,od 100-200 kuna,ovisno o poslu,da s nama kupi bale.2 dana i već je počeo izmišljat.Reko ne moraš.Za par dana je došao posudit 50 kn,pa opet 20 za cigare. I onda takvi se usude komentirat da koliko ja dobijem poticaja?? Također,sramotno je kod nas u selu da te netko vidi na traktoru,a nije sramotno kad dođu na benzinsku pa natoče u svoje drljave aute za 30 kn benzina?
I onda kad nitko neće da radi,a ja i brat kupujemo strojeve i novi auto,smo kulaci.Jer dobivamo ovoliko poticaja,pa beremo kuruze pa za zimu imamo pun džep keša.Pa prodamo sijena i djeteline,onda smo bezobrazno skupi. A ja njih pitam,pa di ste bili cijelo ljeto?Na igralištu ganjali loptu i razbijali flaše u parku? Njive su zarasle,ljudi daju zakup džabe,pa zašto ne bi uzeo?
Da se razumijemo,bilo bi mi neopisivo drago da netko od tih baraba sjedne na traktor,a svaki ga ima,jer su im didovi živili od poljoprivrede.Pa da možemo svi skupa surađivat i radit,bili bi motor razvoja našeg kraja.
Tako i ovi u gradu.Otišli su u stanove,odrade svoju smjenu,za crkavicu,bez brige i pameti i onda se nađu pametovat koliko mi dobijemo poticaja.Pa upravo oni su pobjegli sa sela,jer nema kruha tamo,nema budućnosti.To su kukavice.Da,sad kad je val nezaposlenosti,oni ostaju na suhom,jer šta će u betonu?Nema izbora,nego radit za onoliko koliko mu daju,čisto robovanje.
Tu je prednost nas seljaka,svoji smo gazde,i ima nas jako puno.Također vezani smo za naše njive,to su naši pradjedovi radili.Građani jedva čekaju da odu u mirovine.Na selu se radi dok ne zalegneš.I u mirovini se radi,to je srce,to je ljubav prema svome poslu.I sad dođu neki menadžeri i bankari da nam određuju cijene našeg rada.Oni mogu samo po nosu dobit,kao što se vidi iz prosvjeda.
rayer:
