H
Hanza
Guest
ŠTA JE TO HUMUS I ZBOG ČEGA JE BAŠ ON GARANT
PLODNOSTI ZEMLJIŠTA
Vrlo veliki broj poljoprivrednika misli da je humus, kompost ili trulež.
Znajući, pritom, da je humus garant plodnosti zemlje, zemljoradnici nastoje da
unesu u zemljište što je moguće više komposta ili stajnjaka, a mnogi uz to dodaju
još i mineralno „gnojivo“ (navodnici su upotrebljeni zato što je mineralna hemija
otrov za zemlju i uništitelj humusa). Ni kompost ni stajnjak nisu humus. U njima se
sadrži humus u relativno malim količinama. A uz primenu mineralnih „đubriva“, i ta
neznatna količina humusa u kompostu ili stajnjaku se neutrališe. Na taj način
količina humusa u zemljištu, uz istovremenu primenu komposta, stajnjaka i
mineralnih „đubriva“ praktično se ne povećava.
Međutim, baš humus je garancija plodnosti zemlje. Prema tome taj brižni
zemljoradnik mora da zna šta je to humus i kako se povećava njegov procenat u
zemlji.
„Pedologija“ (nauka o zemljištu) objašnjava da se humusom nazivaju -
nerastvorljivi ostaci biljaka i živih organizama. Analogne ovome su, naprimer,
iskopine kostiju dinosaurusa ili praistorijskog čoveka. Ovi ostaci nemaju nikakve
hranljive sastojke za biljke, već su granulisana masa raznih po veličini čestica, čiji
sastav je oko 50% praznina. Pa, zapitaćete se, kako humus može biti garancija
plodnosti zemlje, ako je totalno neutralan, a uz to je 50% praznina? Stvar je u tome
što čestice humusa imaju po površini električni naboj, koji ima privlačnu snagu ka
subjektu, jer ima suprotan naboj. Ti subjekti u zemlji su vodeni rastvori zemljišnih minerala i produkti razlaganja komposta (organike). Ti rastvori se vežu za površinu
humusne granule i obrazuju oko nje tananu opnu. Ukoliko su humusne čestice vrlo
sitne, a njihov broj dovoljno velik, onda je i njihova ukupna površina dovoljno
velika i na njoj se sakupi mnogo vodenih mineralnih rastvora u opni. Nauka je
dokazala da humus skuplja na površini svojih čestica vlage koja 6-7 puta premašuje
njegovu težinu. Rastvor, skupljen na površini čestica humusa, koji veže koheziona
sila električnog naboja, ne odlazi pod dejstvom zemljine teže u niže slojeve
zemljišta, već ostaje u zoni korenja biljaka. Pod dejstvom sile teže ti rastvori ne
odlaze zemljišnim kapilarima ni na površinu, gde bi vlaga isparila u atmosferu, a
mineralne soli stvorile čvrst sloj na površini zemljišta. Na taj način, humus je
skupljač i čuvar rastvora zemljišnih hemijskih elemenata, koji su hrana za biljke. Baš
ove karakteristike humus i čine garantom plodnosti zemljišta. Čestice mineralnog
grunta nemaju električno svojstvo na svojoj površini da zadrže na sebi zemljišne
vodene rastvore. Na podlogama koje nemaju humusa ili ga imaju sasvim malo, vodeni mineralni rastvori slobodno odlaze iz sloja korenja u podzemne vode ili
kapilarima zemljišta slobodno odlaze na površinu, uskrativši ih korenju biljaka.
Plodnost takvih zemljišta je veoma mala, prinos na njima je veoma nizak.
NEDOSTACI „TRADICIONALNE“ OBRADE ZEMLJE
Tradicionalno je prihvaćeno da se radi plodnosti zemlja mora kljukati stajnjakom i mineralnim đubrivima. To nije najbolji način zbog sledećih posledica i razloga:
1.Sirovi stajnjak treba zaoravati. To je već jedan od nedostataka, koji iziskuje značajno angažovanje tehnike i fizičkog rada. Sirovi stajnjak se razmešta po parceli u zgužvanim hrpicama, čiju organiku razlažu truležni anaerobi. To dovodi do širenja u zemljištu truležnih patogena, koji kasnije dovode do zaraženja biljaka raznom truleži, a plodovi tih biljaka su loši za skladištenje. Sirovi stajnjak, pri razlaganju, oslobađa amonijak i slobodni azot, od kojih strada živa zemljišna sredina, koja je „kuvar“ hrane za biljke. Stajnjak ulazi u zemlju u gužvicama, stvara oko sebe vrlo zasićene rastvore razlaganja zemljišta, koji privlače sebi okolnu vlagu. Iz tih razloga, čak i uz prisustvo stajskog đubriva u zemlji, većina biljaka gladuje i ne daje prinos. Posle unošenja stajnjaka, uvažavajući ukazane razloge,
pođubrenu parcelu moramo ostaviti godinu dana neobrađenu, da bi se proces razlaganja sirovog stajnjaka završio, amonijak i slobodni azot iz zemljišta isparili, a živa zemljišna sredina samoobnovila, što je praktično nemoguće kod malih parcela. Svi gore ukazani nedostaci odnose se i na zaoravanje siderata.
2.Mineralna đubriva se unose, po pravilu, „nadušak“, odjednom. U zemljištu se, kao rezultat, obrazuju zasićeni rastvori soli hemijskih elemenata, koje uništavaju živu zemljišnu sredinu, „kuvare“ hrane za biljke. Pritom se zemljište lišava proizvođača humusa, garanta plodnosti. Postojeći humus u zemlji se uništava pod dejstvom mineralnih soli, gubi se njegova granulativna struktura, zemljište se usitnjava, postaje tvrđe, loše propušta vlagu i vazduh, postaje teško za obradu. Biljke se pri tom odgajaju na ograničenoj količini hemijskih elemenata i nemaju prirodan ukus, miris i vitaminsku vrednost. Bez odgovarajuće ishrane, biljke su podložne boleštinama i najezdama štetočina, njihovi prinosi opadaju i loši su za skladištenje. Postoji i osnovana bojazan od trovanja čoveka hemijom iz mineralnih đubriva.
3.Primena sirovog stajnjaka i mineralnih đubriva zahteva duboko oranje ili prekopavanje zemljišta, čime se uništava prirodna struktura zemljišta. Apsolutna većina zemljoradnika je ubeđena da oranje ili prekopavanje čine zemlju rastresitijom i zato pogodnijom za život biljaka na njoj. Međutim, oni veoma greše. Izučavanja pokazuju da je zemljište samo odmah posle oranja ili prekopavanja rastresito. Ali, već posle prve kiše ili zalivanja, stvrdne se, čak i više nego što je bila pre oranja (prekopavanja). I što se više zemljište podvrgava takvoj obradi, postaje tvrđe, što vremenom iziskuje sve više fizičkih i mehaničkih napora i finansijskih sredstava za GSM (gorivo, mazivo,materijal), plus troškovi oko dovlačenja tehnike. Veliki trošak je i nabavka stajnjaka i mineralnih đubriva (današnje cene mineralnih đubriva su oko 0,8 američkih dolara za kilogram, znači, samo za jedan ar treba potrošiti najmanje 18 američkih dolara).
Alternativa stajnjaku, mineralnim đubrivima, oranju i prekopavanju sa prevrtanjem zemlje je primena organskih komposta, proizvedenih u kompostnim gomilama, koje bi trebao da ima svaki domaćin.
EM-tehnologija-jedna od najperspektivnijih pravaca razvoja proizvodnje u agraru XXl veka, je primena Efektivnih Mikrorganizama. Osnivač EM tehnologije je japanski profesor, mikrobiolog Teruo Higa. Taj naučnik je, 1988 godine, uspeo da stvori super složen kompleks korisnih bakterija, kojeg je nazvao EFEKTIVNIM MIKROORGANIZMIMA (EM); odatle i potiče naziv- "EM-tehnologija". potekla u Japanu, EM-tehnologija je danas priznata i, u mnogim državama sveta, ona predstavlja deo nacionalne politike. Broj takvih država postojano raste.
1988.g.ruski naučnik, doktor medecinskih nauka, Pjotr Ajuševič Šabljin je na osnovu anabiotskih mikroorganizama, bajkalskog ekosistema stvorio ruski EM preparat, koji je po nekim pokazateljima čak i prevazišao japanski analog.
Taj, ruski preparat je koncentrat u tečnom stanju. u kojem je uzgojeno više od 80 sojeva glavnih anabiotskih (korisnih) mikroorganizama, koji se u prirodi nalaze u zemljištu.Preparat ne sadrži genetsko izmenjene mikroorganizme. Karakteristično za EM-preparat je to. što on predstavlja čvrstu zajednicu aerobnih i anaerobnih mikroorganizama. I jedni i drugi, bez obzira na različite oblike života, obitavaju u jednoj sredini u režimu aktivne razmene izvora hrane. i to tako da produkti metabolizma jedne grupe predstavljaju hranu onoj drugoj grupi, pri čemu dolazi do akomulacije pozitivnih osobina ujedinjenih mikroorganizama.
Ovi mikroorganizmi pri unošenju u zemljište aktiviraju lokalnu saprofitnu mikrofloru, koja prerađuje organski otpad u oblik koji je za biljke lako dostupan i lako se koristi. Pri tom nastaju raznovrsne, fiziološki aktivne, materije-fermenti, amonokiseline,vitamini, biofungicidi i dr. koji direktno ali i indirektno utiču na rast i razvoj biljaka, i obavljaju čitav niz funkcija za zaštitu biljaka od bolesti i na sanaciji zemljišta.
PLODNOSTI ZEMLJIŠTA
Vrlo veliki broj poljoprivrednika misli da je humus, kompost ili trulež.
Znajući, pritom, da je humus garant plodnosti zemlje, zemljoradnici nastoje da
unesu u zemljište što je moguće više komposta ili stajnjaka, a mnogi uz to dodaju
još i mineralno „gnojivo“ (navodnici su upotrebljeni zato što je mineralna hemija
otrov za zemlju i uništitelj humusa). Ni kompost ni stajnjak nisu humus. U njima se
sadrži humus u relativno malim količinama. A uz primenu mineralnih „đubriva“, i ta
neznatna količina humusa u kompostu ili stajnjaku se neutrališe. Na taj način
količina humusa u zemljištu, uz istovremenu primenu komposta, stajnjaka i
mineralnih „đubriva“ praktično se ne povećava.
Međutim, baš humus je garancija plodnosti zemlje. Prema tome taj brižni
zemljoradnik mora da zna šta je to humus i kako se povećava njegov procenat u
zemlji.
„Pedologija“ (nauka o zemljištu) objašnjava da se humusom nazivaju -
nerastvorljivi ostaci biljaka i živih organizama. Analogne ovome su, naprimer,
iskopine kostiju dinosaurusa ili praistorijskog čoveka. Ovi ostaci nemaju nikakve
hranljive sastojke za biljke, već su granulisana masa raznih po veličini čestica, čiji
sastav je oko 50% praznina. Pa, zapitaćete se, kako humus može biti garancija
plodnosti zemlje, ako je totalno neutralan, a uz to je 50% praznina? Stvar je u tome
što čestice humusa imaju po površini električni naboj, koji ima privlačnu snagu ka
subjektu, jer ima suprotan naboj. Ti subjekti u zemlji su vodeni rastvori zemljišnih minerala i produkti razlaganja komposta (organike). Ti rastvori se vežu za površinu
humusne granule i obrazuju oko nje tananu opnu. Ukoliko su humusne čestice vrlo
sitne, a njihov broj dovoljno velik, onda je i njihova ukupna površina dovoljno
velika i na njoj se sakupi mnogo vodenih mineralnih rastvora u opni. Nauka je
dokazala da humus skuplja na površini svojih čestica vlage koja 6-7 puta premašuje
njegovu težinu. Rastvor, skupljen na površini čestica humusa, koji veže koheziona
sila električnog naboja, ne odlazi pod dejstvom zemljine teže u niže slojeve
zemljišta, već ostaje u zoni korenja biljaka. Pod dejstvom sile teže ti rastvori ne
odlaze zemljišnim kapilarima ni na površinu, gde bi vlaga isparila u atmosferu, a
mineralne soli stvorile čvrst sloj na površini zemljišta. Na taj način, humus je
skupljač i čuvar rastvora zemljišnih hemijskih elemenata, koji su hrana za biljke. Baš
ove karakteristike humus i čine garantom plodnosti zemljišta. Čestice mineralnog
grunta nemaju električno svojstvo na svojoj površini da zadrže na sebi zemljišne
vodene rastvore. Na podlogama koje nemaju humusa ili ga imaju sasvim malo, vodeni mineralni rastvori slobodno odlaze iz sloja korenja u podzemne vode ili
kapilarima zemljišta slobodno odlaze na površinu, uskrativši ih korenju biljaka.
Plodnost takvih zemljišta je veoma mala, prinos na njima je veoma nizak.
NEDOSTACI „TRADICIONALNE“ OBRADE ZEMLJE
Tradicionalno je prihvaćeno da se radi plodnosti zemlja mora kljukati stajnjakom i mineralnim đubrivima. To nije najbolji način zbog sledećih posledica i razloga:
1.Sirovi stajnjak treba zaoravati. To je već jedan od nedostataka, koji iziskuje značajno angažovanje tehnike i fizičkog rada. Sirovi stajnjak se razmešta po parceli u zgužvanim hrpicama, čiju organiku razlažu truležni anaerobi. To dovodi do širenja u zemljištu truležnih patogena, koji kasnije dovode do zaraženja biljaka raznom truleži, a plodovi tih biljaka su loši za skladištenje. Sirovi stajnjak, pri razlaganju, oslobađa amonijak i slobodni azot, od kojih strada živa zemljišna sredina, koja je „kuvar“ hrane za biljke. Stajnjak ulazi u zemlju u gužvicama, stvara oko sebe vrlo zasićene rastvore razlaganja zemljišta, koji privlače sebi okolnu vlagu. Iz tih razloga, čak i uz prisustvo stajskog đubriva u zemlji, većina biljaka gladuje i ne daje prinos. Posle unošenja stajnjaka, uvažavajući ukazane razloge,
pođubrenu parcelu moramo ostaviti godinu dana neobrađenu, da bi se proces razlaganja sirovog stajnjaka završio, amonijak i slobodni azot iz zemljišta isparili, a živa zemljišna sredina samoobnovila, što je praktično nemoguće kod malih parcela. Svi gore ukazani nedostaci odnose se i na zaoravanje siderata.
2.Mineralna đubriva se unose, po pravilu, „nadušak“, odjednom. U zemljištu se, kao rezultat, obrazuju zasićeni rastvori soli hemijskih elemenata, koje uništavaju živu zemljišnu sredinu, „kuvare“ hrane za biljke. Pritom se zemljište lišava proizvođača humusa, garanta plodnosti. Postojeći humus u zemlji se uništava pod dejstvom mineralnih soli, gubi se njegova granulativna struktura, zemljište se usitnjava, postaje tvrđe, loše propušta vlagu i vazduh, postaje teško za obradu. Biljke se pri tom odgajaju na ograničenoj količini hemijskih elemenata i nemaju prirodan ukus, miris i vitaminsku vrednost. Bez odgovarajuće ishrane, biljke su podložne boleštinama i najezdama štetočina, njihovi prinosi opadaju i loši su za skladištenje. Postoji i osnovana bojazan od trovanja čoveka hemijom iz mineralnih đubriva.
3.Primena sirovog stajnjaka i mineralnih đubriva zahteva duboko oranje ili prekopavanje zemljišta, čime se uništava prirodna struktura zemljišta. Apsolutna većina zemljoradnika je ubeđena da oranje ili prekopavanje čine zemlju rastresitijom i zato pogodnijom za život biljaka na njoj. Međutim, oni veoma greše. Izučavanja pokazuju da je zemljište samo odmah posle oranja ili prekopavanja rastresito. Ali, već posle prve kiše ili zalivanja, stvrdne se, čak i više nego što je bila pre oranja (prekopavanja). I što se više zemljište podvrgava takvoj obradi, postaje tvrđe, što vremenom iziskuje sve više fizičkih i mehaničkih napora i finansijskih sredstava za GSM (gorivo, mazivo,materijal), plus troškovi oko dovlačenja tehnike. Veliki trošak je i nabavka stajnjaka i mineralnih đubriva (današnje cene mineralnih đubriva su oko 0,8 američkih dolara za kilogram, znači, samo za jedan ar treba potrošiti najmanje 18 američkih dolara).
Alternativa stajnjaku, mineralnim đubrivima, oranju i prekopavanju sa prevrtanjem zemlje je primena organskih komposta, proizvedenih u kompostnim gomilama, koje bi trebao da ima svaki domaćin.
EM-tehnologija-jedna od najperspektivnijih pravaca razvoja proizvodnje u agraru XXl veka, je primena Efektivnih Mikrorganizama. Osnivač EM tehnologije je japanski profesor, mikrobiolog Teruo Higa. Taj naučnik je, 1988 godine, uspeo da stvori super složen kompleks korisnih bakterija, kojeg je nazvao EFEKTIVNIM MIKROORGANIZMIMA (EM); odatle i potiče naziv- "EM-tehnologija". potekla u Japanu, EM-tehnologija je danas priznata i, u mnogim državama sveta, ona predstavlja deo nacionalne politike. Broj takvih država postojano raste.
1988.g.ruski naučnik, doktor medecinskih nauka, Pjotr Ajuševič Šabljin je na osnovu anabiotskih mikroorganizama, bajkalskog ekosistema stvorio ruski EM preparat, koji je po nekim pokazateljima čak i prevazišao japanski analog.
Taj, ruski preparat je koncentrat u tečnom stanju. u kojem je uzgojeno više od 80 sojeva glavnih anabiotskih (korisnih) mikroorganizama, koji se u prirodi nalaze u zemljištu.Preparat ne sadrži genetsko izmenjene mikroorganizme. Karakteristično za EM-preparat je to. što on predstavlja čvrstu zajednicu aerobnih i anaerobnih mikroorganizama. I jedni i drugi, bez obzira na različite oblike života, obitavaju u jednoj sredini u režimu aktivne razmene izvora hrane. i to tako da produkti metabolizma jedne grupe predstavljaju hranu onoj drugoj grupi, pri čemu dolazi do akomulacije pozitivnih osobina ujedinjenih mikroorganizama.
Ovi mikroorganizmi pri unošenju u zemljište aktiviraju lokalnu saprofitnu mikrofloru, koja prerađuje organski otpad u oblik koji je za biljke lako dostupan i lako se koristi. Pri tom nastaju raznovrsne, fiziološki aktivne, materije-fermenti, amonokiseline,vitamini, biofungicidi i dr. koji direktno ali i indirektno utiču na rast i razvoj biljaka, i obavljaju čitav niz funkcija za zaštitu biljaka od bolesti i na sanaciji zemljišta.
Posljednje uređivanje od moderatora:
