Dogodovštine iz naših života

[zeleno zagorje]

nisam mislila problemi , to su mali sitni propusti mladih i neiskusnih , tako sam protumačila , ali možda pogrešno napisala, ispričavam se

 

[johabica]

Dok zele88 napiše diplomski-očito mu profesor nije uzeo za zlo"grijeh"ako je uspio doći do kraja,ajde da ja ispričam što sam se sjetila iz svojih školskih dana.
Bilo je to u prvom srednje.Imala sam za razrednika jednog čangrizavo- sadističkog starog profesora kojemu je prioritet bio objasniti svim đacima da su bezvrijedno lijeno,a nadasve glupo smeće kojemu će najveći životni domet biti prodavati sladoled ili raditi u gradskoj čistoći jer bez obzira završili li školu,toliko smo svi nesposobni da nećemo znati ništa drugo raditi.Predavao nam je geografiju.Svi su se razrednici drugih razreda u školi trudili da njihov razred bar iz njihovog predmeta ima najbolje ocjene,a i kod drugih profesora urgirali kako bi se pomoglo u problemu sa ocjenama,samo je naš svojemu razredu od trideseti dva učenika na polugodištu podjelio devetnaest jedinica.Jedna je bila četvorka,par trojki,a ostalo dvojke.Ispitivanje je vršio po sistemu slučajnog odabira nasumičnim otvaranjem imenika i sedmero učenika postavio pred kartu.Prvome je postavio pitanje,ako on nije znao,odgovarao je drugi,pa ako ni taj nije znao,treći,i tako redom dok se nije dobio točan odgovor.U jednome takvom ispitivanju u sedmero odabranih sam bila i ja.Evo,mogu mirne duše reći,kada je pročitao moje ime,i prije nego sam ustala sa stolice dlnovi su mi se oznojili,a kako sam došla do karte obješene pokraj ploče niti dan danas ne znam.Tu se nisi osječao kao optuženik,niti kao krivac,niti kao pokornik,tu si ,čim je bilo izgovoreno tvoje ime bio vlatka proljetne travke zgažena teškom sadističkom cokulom u mlaki bljutave blatnjave vode.Stajali smo ko sedam jadnika pred sucem,u isti čas i pomireni sa sudbinom i u neizvjesnom iščekivanju konačne presude nakon polsatnog ispitivanja i mučenja.Ja sam bila zadnja u redu.Sedma.Na pitanja na koja drugi nisu znali odgovoriti ja sam većinom znala.Zapravo,nešto sam znala,nešto su mi iz klupa došapnuli,a i instinkt preživljavanja mi je proradio vać na početku pa sam iz onog što sam čula,i netočnog i djelomično točnog u odgovorima mojh supatnika iskombinirala odgovore koji su mogli proći pod točne.Kada malo razmislim,čini mi se da mi je moj profesor gegrafije djelomično pomogao da razvijem sposobnost percepcije i snalažljivosti u životu koju danas posjedujem.Da mu reknem zbog toga hvala?Brus!Figu!Ma nema šanse!Koliko nam je taj svima uništio samopouzdanja i samopoštovanja,da mu reknem i goni se u tri,znate već šta,bilo bi premalo.No,ajde idemo dalje sa ispitivanjem.Polako se bližio moj red za glavna pitanja.Prvi je odgovorio na svojih pet,i drugi,i treči,četvrta je bila cura,i ona je odradila svoje,sretnici jedni,oni se više nisu trebali znojiti,još su imali šanse biti nešto pitani,ali to je već bilo beznačajnije,a nas troje je još uvijek stajalo ko drvene Marije i bespomočno gledalo čas u kartu čas u profesorove cipele.U oči se ne sjećam da ga je itko ikada gledao.Zbog njega se svi mi iz a razreda jako dobro sjećamo kakve je boje u razredu bio parket i mjesta pred pločom na kojem je bio izgreban.Ah,došao je red za pitanja na mene.Pet.Na dva sam znala odgovor bez greške.Na dva nisam znala niti usta otvoriti.Na jedno sam odgovorila,nešto sam znala,nešto improvizirala,malo su mi šapnuli,ali,odgovor je prošao-kako-tako.Ispitivanje je završilo.Sada je slijedilo zapisivanje ocjena u imenik.Profo nas je najprije sve pogledo,a onda počeo obrazlagati ocjene i naše znanje.Veli,nismo znali ništa.Obične smo lijenčine,što radimo,po šta uopče dolazimo u školu,da nam je on otac,on bi nas mlatio tako da na stolicu ne bismo mogli tri dana sjesti,i tako je jedno vrijeme nabrajao sankcije i moguće odgojne metode primjerene našoj gluposti i nezainteresiranosti za rad i učenje.Onda je uzeo u ruku kemijsku.Još nas je jednom sve u kompletu pogledao i rekao-to što ste znali nije vrijedno ništa.To je za nulu.Ali,pošto nule kao ocjene nema,ja je ne mogu upisati u imanik.Zato ćete svi dobiti minus jedan.Ne mogu vam dati jedan,jer jedan je ocjena,a kod mene i za jedan treba znati. I počeo je redom upisivati minus jedinice.Kada je okrenuo moju stranicu,odložio je kemijsku i stapet nas je pogledao i počeo govoriti.Veli-eto vidite,Š.......a je nešto znala(uvijek nas je zvao prezimenom,nikada nikome nije izgovorio ime).Vidi se da je učila.Evo,ugledajte se u nju(ove riječi neću zaboraviti dok sam živa),da radite kao ona sada se ne biste trebali tu pred razredom sramiti.Samo ti Š.... i dalje tako nastavi i biti će sve u redu.Vidim da se trudiš,samo moraš biti i dalje tako uporna.O,vani je bilo hladno i tmurno,crni su oblaci bili malo iznad borova,a u mojoj je duši blijesnulo sunce,cijeli se razered ispunio toplinom,od ushičenja sam se sva u trenu oznojila,ali nije to bio onaj ledeni znoj kao kada sam izašla iz klupe i išla prema karti,bilo je to ko da te topla ljetna kišica miluje po licu,a ti ushićen gledaš prema nebu i upijaš kapi ko raspucala,žedna zemljica.U mislima mi je odzvanjalo samo jedno-dvojka,dvojka,dobila bum dvojku,a onda je nešto u meni šapnulo-ma možda čak i trojka.Ovakve riječi pohvale naš razrednik već dugo nije izgovorio.Jeli uopće ikada?Ma nije važno,bitno je da će se,sada sam već bila sigurna,trojka šepiriti u rubrici geografija,među onim jedinicama skupljenim u prvom polugodištu biti će kraljica nad kraljicama.Pa i moram dobiti trojku,na skoro sva pitanja na koja drugi nisu znali odgovor,ja sam odgovorila točno,to zavrijeđuje čistu trojku.Sva sam se u duši ozarila,ali mi je lice još uvijek bilo bez izražaja(to sam kod njega najprije naučila),pa je takvo ostalo i kada je nastavio- evo,Š.....tebi jedinica.Bravo.Neka ti ovo bude poticaj za daljnji rad.Samo tako nastavi,uči,vidi se da će od tebe nešto biti.
Eto,i kako onda ne bih imala vjere u sebe-želim,mogu, hoću.Ako sam preživjela ovakvog profesora,nama toga što me u životu može baciti na koljena.Najmanje nečije mišljenje o meni.Kakvo god ono bilo.

 

[matija0001]

jahobica... ti stvarno nemaš nekoga posla kad si daš truda napisati toliki tekst,svaka čast...

 

[johabica]

jahobica... ti stvarno nemaš nekoga posla kad si daš truda napisati toliki tekst,svaka čast...

Eh Matija0001,to ti je ovako-komp igrice sam prerasla,snaha već dvadeset i šest godina nisam,kredita nemam,minusa na karticama nemam(ajd,to za minuse nije niti čudno jer sam ja jedna zaostala seljančica pa nemam niti jedne jedine kartice),životinja u štali i svinjcu nemam(tu isto imam logično objašnjenje-isto tako niti štale niti svinjca nemam),ujutro se probudim prije osam,i jedini mi je posao skuhati kapučino i odnjeti ga u krevet.I tamo sa mužem srknuti.Ako želiš znati baš koliko nemam posla,evo, ima dvadesetak dana,nismo ustali do pola pet popodne iz kreveta,naručili smo pice,i za nas i za psa i mačke,i u krevetu ih pojeli.Znaš zašto?Jer nam može tako biti.A tako nam može biti zato što u sezoni kada imam posla ustajem u petnaest do pet i u vrijeme dok se netko u krevetu okreće na drugu stranu ja već odradim polovicu njegovog radnog vremena.A do niti pola njegovog radnog vremena svoju prvu šihtu.Pa uzmem par sati odmora,u kojem moram pripremiti što ćemo jesti,jer smo se grdo naučili pa jedemo svaki dan par puta,a moram i pospremiti nered koji svaki dan napravimo,a onda mi slijedi druga šihta koja traje opet ko nečije normalno radno vrijeme.I tako svaki dan,dok se mora.A mora se dvije trećine godine.Mislim,mora se ako se hoće.Jer meni se ne bi baš moralo,jer da hoću,baš zbog tih dviju šihti dnevno koje odrađujem kada radim,mogu si dozvoliti da više skoro pa uopće ne radim.Taj mi izbor dozvoljava cjelokupni rad tokom moga života,i naravno, rezultati proizašli iz toga.I baš su mi te šihte omogučile da si sada posložim dinamiku posla i način života onako kako ja hoću.Između ostaloga,omogučile su mi i da pišem duge priče.I u vrijeme kada mi padne na pamet.Tako ti je to moj Matija0001,najbitnije ti je u životu znati što želiš od života,ali još je bitnije na vrijeme si omogučiti da to dobiješ.

 

[toma 3340]

znao sam da sam vidio sliku ali sam je evo tek danas našao, možda baš ovo bude poklon za dan svekrve ove godine.

 

[johabica]

Zanš kaj,ne znam želim li baš nekaj tak naprednoga.Napredna tehnologija je skupa,pa bi mi Linić mogel opaliti pošteni porez na imovinu.:lol::lol::lol:

 

[zele88]

naručili smo pice,i za nas i za psa i mačke,i u krevetu ih pojeli.

nije to dobro, i valjalo bi da ne postane navika! :vragek:

ok, vjerujem da kod vas nece...

ali meni jeste...

dan mi je nezamisliv bez fast food obroka, najcesce pizze, i barem 1 litre coca cole (najcesce 2 litre, a po potrebi i 6, ako je neki ispit pa se mora ostat budan po 2-3 dana u komadu )...

rezultat....otisao sam u zagreb s 93 kile, sto mi je bila idealna tezina, sad imam 115 :vragek:

al jutros su me bas obradovale mahune sto je mama na brzinu skuhala

 

[zeleno zagorje]

toma 3340 , nemoj ti prozivati smo neke svekrve forumašice, baš ti je ta slikica fora ,to ti je ova nova motorizirana metla za savremene svekrve

 

[toma 3340]

ma ne prozivam ja nikoga, samo sam našao dobru sliku vezanu uz temu o kojoj se nedavno pričalo.

 

[johabica]

nije to dobro, i valjalo bi da ne postane navika! :vragek:

ok, vjerujem da kod vas nece...

ali meni jeste...

dan mi je nezamisliv bez fast food obroka, najcesce pizze, i barem 1 litre coca cole (najcesce 2 litre, a po potrebi i 6, ako je neki ispit pa se mora ostat budan po 2-3 dana u komadu )...

rezultat....otisao sam u zagreb s 93 kile, sto mi je bila idealna tezina, sad imam 115 :vragek:

al jutros su me bas obradovale mahune sto je mama na brzinu skuhala

Ma nemrem vjerovati,pa mi smo danas jeli isto.I ja sam danas skuhala mahune-bilo je to ovak-dela sam u lonac mahune,jednu kilu,tri deci ukuhane paprike,jedan nasjeckani luk,dve jaaaaakooo valike mrkve narezane na kockice,bome ak nisu imale osamdeset deka skupa,i jedna pileća prsa na kraju,al sam na niti deset minuta da se kuha,isto na sitno,sitno narezana.I drugo ništ.Je,i na kraju malo brašna,A,je,je, i sol na početku.I da vidiš,sve smo pojeli do večeri.Dobro,pas je pojel za dva tanjura.:rolleyess::rolleyess::lol:

 

[matija0001]

Ma nemrem vjerovati,pa mi smo danas jeli isto.I ja sam danas skuhala mahune-bilo je to ovak-dela sam u lonac mahune,jednu kilu,tri deci ukuhane paprike,jedan nasjeckani luk,dve jaaaaakooo valike mrkve narezane na kockice,bome ak nisu imale osamdeset deka skupa,i jedna pileća prsa na kraju,al sam na niti deset minuta da se kuha,isto na sitno,sitno narezana.I drugo ništ.Je,i na kraju malo brašna,A,je,je, i sol na početku.I da vidiš,sve smo pojeli do večeri.Dobro,pas je pojel za dva tanjura.:rolleyess::rolleyess::lol:

što imate za danas na meni-u???

potpuno vas razumijem,odnosi se za post prije, jer sam i ja u takvoj situaciji što se posla tiče u povrtlarskoj sezoni,ali evo od ove godine više nisam povrtlar nego
se bacam o brodarske poslove koji donose ništa manje napornije vrijeme ustajanja i sam rad,ali kao što ste rekli nema biranja.Više od polovice svojega života provodimo radeći,sad kako tko,netko lakši i jednostavniji posao,a netko teži i naporniji. :madmana:

 

[DARIJUS]

ja nikak nebum shvatil zakaj ljudi vole jesti pažuljevku, jel se ne možete strpit da taj pažulj zdeblja ili kaj vam je...:scratch...

 

[johabica]

Darijus,a jesam se prešla,ja sam mislila,kad si ono rekao pažulj da misliš na svinjske papke.Mi taj tvoj pažulj zovemo bažulj ili grah,a svinjske papke pažlji.Pa od bažulja kuhamo ričet,a od pažlji hladnetinu.Iako moram priznati da ja ovo drugo ne znam skuhati.

Dragi moj Matija0001,a šta ti misliš,šta bi jedna domaćica,koja je rekla suprugu da joj na tržnici kupi pet kila jako debele mrkve,a on joj je kupio deset kila jako debele mrkve mogla skuhati danas.Pogotovo ako se uzme u obzir da se mrkve potrošilo tek pola a već je počela crniti i tu i tamo kvariti se,a domaćica se ponaša recesijski i rentabilno.Pa,skuhala sam danas,umjesto mahuna grašak sa svim onim što i jučer.Potopuno isto,samo je ovoga puta išlo kilo mrkve.Pileća prsa ista ko i jučer.I paprika i luk.I sol i brašno.Mogu otvoreno reći da sam od strane konzumenta moga ručka(i večere koja je bila identična ručku)čula glasno negodovanje popračeno primjerenim izrazom lica.Na što sam ja odmah iznjela svoje argumente.Sada se tu rogobari,prigovara i diže buna,a jelo ukusno i fino,i zdravo,što je najbitnije,i jasno se vidi šta se jede,a zaboravilo se što se jelo jedne kasne jeseni,u kuhinji nečije mame,i onda se nije ništ reklo,ha,e pa podsjetiti ćemo se sutra što se pojelo,samo ako nađem malo vremena.Hoću.

 

[zele88]

Pa,skuhala sam danas,umjesto mahuna grašak sa svim onim što i jučer.

:supris:

i moja mati je bas grasak juce kuhala, doduse, ja nisam probao

danas cu ju opet trazit da mi spremi mahune, jer su bile preodlicne neki dan...jedino sto vise nemamo te vrste odlicnih mahuna (neke primorske, to sadimo na moru), vec samo ove "nase", koje bas i nisu nesto

 

[johabica]

Danas imamo pola metra snijega.Pada li pada,moj je jadni suprug već peti puta na intervenciji u dvorištu,a ja smišljam što bi se moglo pojesti.A da bi se nešto pojelo,trebalo bi i nešto skuhati.Ah,ta hrana,evo,recimo ja,ja za sebe uopće ne bih trebala kuhati,pred mene da staviš sanduk grožđa,ili breskvi,ili jagoda, trešnje volim,šljive,jabuke,ma volim sve voće što postoji,ja mogu jesti samo to,mandarine su mi slabost,je,te mandarine,to je zapravo priča za sebe kako sam sa mandarinama prošla-od onda ih više ne kupujemo na sanduke,zapravo ih godinama nakon toga nisam niti kupovala,ali budem sutra rekla zašto.Sada hoću reći nešto o jednome ručku kod muževe mame.Bilo je to ovako-bio je još jutro kada smo otišli od kuće,popili smo svaki samo jedan kapučino,ono jest da ja kapučino poslužujem u polaliternim šalicama-nisam ja kriva za to-dobila sam te četiri šalice na poklon kada sam kupila neke kristalne zdjele u dučanu,i zapravo mi se uopće nisu sviđale onakve velike bijele sa nekakvim ružnim logotipom,i nisam ih niti koristila par godina.I ne bih ih još niti dan danas da one koje sam koristila nisam jednu po jednu porazbijala.Pet od šest komada.Onda mi je ostala samo jedna,a kako mi pijemo uvijek iz jednakih,ostavila sam tu jednu i uzela ove ružne nezgrapne i počela ih koristiti.Tako mi od onda umjesto tri deci kapučina svako jutro popijemo pola litra.Nakon pola litre ispijenoga neko ti vrijeme ne treba ništa.E,tako je bilo i toga jutra,popilo se pa se otišlo u grad. Najprije se nešto riješavlo"službeno",to "službeno" znači kada mi hodamo oko županije,gruntovnice,ili plačamo račune ili slične zamarajuče stvari,a onda se prešlo na ugodniji način trošenja vremena-nešto smo si išli kupitiiii.Je da potrošiš pare,ali se dobro osjećaš.Dobro sam se ja osjećala sve vrijeme obilaska dućana,a i moje zlato,zato smo se namalo iznanadili kada smo sjeli u auto u namjeri da krenemo kući.Bilo je već kasno popodne,onaj popijeni kapučino je već odavno završio u wc-u kafiča u kojem smo u predahu nešto popili.Želudac nam je jasno dao do znanja da je krajnje vrijeme nečime ga popuniti, iznenada se toliko ozbiljno pobunio da je trebalo poduzeti drastične korake.Odmah.I to ne bi bio nikakav problem-volje za popuniti ga je bilo,samo ga nije bilo čime.Ma,i to isto ne bi bio problem, brzo bi se to riješilo,restorana ima kolko ti srce želi svuda naokolo, da se nisu kupovale levisice,ma taj moj muž,u ono vrijeme se još držao tih levisica ko kada pijan ideš uz tarabu pa se hvataš da držiš smjer,a to košta,no dobro,niti ja nisam bila skromna u svome odabiru,ali ja sam,pobogu žensko,malo sujete se tu podrazumjeva,tako da je on zapravo bio glavni krivac što mi kuna za pošteni ručak u restoranu nismo imali.A ni za onaj u radničkom restoranu.Ideja nam je pala na pamet istodobno-idemo kući,usput idemo njegovoj mami,ona,iako je sama,kuha svaki dan,naći će se nešto friško skuhanoga,šta bude da bude,poklonjenom konju se ne gleda u zube,zar ne,a ako baš nešto naopako ispadne,uvijek možemo doma na brzinu pojesti ono od jučer.Odluka je pala,auto upaljen,i već smo jurili ravno u kuću u kojoj sam ja provela svojih deset godina snaharstva.To je ono kada si snaha.Je.Ima vas u kući osam,a ti si uvijek osmi.No,ajde,nije to sada važno,došli smo mi brzo do kuće,ušli-evo,bili smo već toliko gladni da neću više ništa pričati što nema veze sa jelom,nego ću odmah priječi na stvar-ušli smo u kuhinu.Mame nije bilo.Zna ona tako izaći u dvorište ili na vrt,ali se brzo vrati.Ja sam već s vratiju detektirala veliki lonac,otkriti je bio,pun.HRANE!Muž je sjeo za stol,a ja sam brzo postavila tanjure,stavila lonac na stol,i počeli smo.Suprug si je nametao pun tanjur,samo što se nije preljevalo preko rubova,I ja sam isto.Po onoj narodnoj-u gladi su velike oči.Pa ti ništa nije dosta.Zagrabila sam ja prvi puta zaimačom,bio je to neki gulaš,a mogao je po izgledu biti i nekakav paprikaš,a i na varivo je ličilo,jer ono što je plivalo unutra je bilo nekakvo neodređeno,pa,mislila sam,valjda se malo,zapravo dosta, raskuhalo,jer i meso,nekakvo što sam uspjela prepoznati je bilo isto neko što je bilo cufato sa svih strana, nešto unutra je ličilo i na povrće ako si pažljivije gledao,ali šta ćeš,svekrva je već stara,dogodi se lapsus i meni pa ponekada jedemo nešto što bi na prepoznavanje moralo ići patologu,pa pojedemo,pa ostanemo živi.Počeli smo jesti.Bilo je ukusno.Je da nismo trebali pretjerano žvakati,jer se sve raspadalo čim si ga dva-tri puta poremetnuo po ustima,samo se na brzinu gutalo,i sa svakom progutanom žlicom u želucu je nastajala "rapsodija u plavom".Čisto zadovoljstvo.Muž je pojeo prvi.Pa si je nametao još jednom.A onda i ja.Opet do vrha.Kada tako brzo jedeš,i ne osjetiš kada je dosta,samo lakomo grabiš još,hrana se u blaženom spustu niz grlo spušta,a ti užuivaš.Tako dugo dok se netko ne pojavi.A taj netko se pojavio u trenutku kada je moj suprug praznio treći tanjur,a ja sam svoj treći punila.Pojavila se iznenada na vratima,u žaru prinošenja žlice ustima-istina,sada već poprilično sporije nego ranije,stala ko ukopana među štokovima i zaprepaštano rekla-šta to radite?O Gospode Bože!Kaj pak je sad ovo?Od iznenađenja nisam mogla otvoriti usta.Uvijek kada dođemo nudi nas na silu jesti,ponekada kada zna da nismo doma sama zove da usput dođemo na ručak,a sada nas tu gleda ko da ju je maločas puknuo grom,ili će je svaki čas strefiti srce.Otvarala je i zatvarala usta,nešto se čulo kako mrmlja,nisam baš sva razumjela,spominjala je Laru-Lara je bila naš pas samojed,krasna bijela cura koja je živjela kod nje,razmažena i pažena ko mala beba.Prilazila je bliže stolu,lice joj je mijenjalo boju,maločas je bilo blijedo ko da su ga pijavice ispile,a onda nekako sivo,a u času kada se nagnula nad lonac i vidjela da je ostalo samo malo na dnu,naglo se zajapurila ko kada stojiš nasred žeravice,pa ti i vruće i peče te žeravica po tabanima.Šta da reknem-ništa nam nije bilo jasno.Kakvo uzbuđenje zbog nekakvog lonca gulaša ili šta već je.Evo,ostalo je za dva dobra tanjura,bude i za nju ak je baš tak gladna,kaj se sada tu tak prenemaže ko da smo joj zadnji obrok pojeli.Odgovor smo dobili veoma brzo.Stajala je kraj stola,gledala u lonac i rekla-to sam ja skuhala za psa.Čula sam ja sasvim dobro to-"to sam ja skuhala za psa".Samo mi u prvi tren nije sjelo na mjesto.A onda mi je u trenu blijesnulo.A i suprugu.Ja se nisam usudila ništa reći.Ali je zato on upitao-A šta je to bilo što smo jeli?Tajac.Nije rekla ništa.Pa što smo,pobogu,pojeli,sada je već i u meni zvonilo sve na uzbunu,ali nikakvo objašnjenje nismo dobili.U očima joj se vidio nekakav čudan sjaj,tajanstvenost ja nastupila,lagani smiješak u uglovima usana,ironičan,podruglijiv,obješenjački,tri u jedan,nisam mogla točno odrediti,prvi šok je prošao,svi smo se pribrali,ali ja i suprug tek sada nismo imali mira.Šta sam mi to pojeli?Skoro pa pun lonac.Objašnjenje je bilo tipa,pa stavila je sve unutra ko kad normalno kuha.I luka,i paprike,i mrkve,sve je nabrajala,samo ono glavno,ono što smo mislili da je takvo zato što se raskuhalo nije imalo ime.ma da si je u tom trenu nožem rezao,nisi imao šanse čuti od čega je skuhano to što je skuhano.Ispratila nas je sa čudnim izrazom lica,sa riječima-kaj bu sad pes jel,to sam ja za njega skuhala.I dan danas,kad se god toga sjetimo i pitamo je što smo pojeli,samo se tajanstveno smiješka.Ali zato ja nikada više u životu nisam pojela čevape ili pljeskavicu van kuće,ništa mljevenoga,niti za što se ne drži kost koju mogu prepoznati.Od onoga dana u moj želudac hrana ulazi samo nakon pozitivne identifikacije.

 

[Marko355]

Johabica, mislim da ti je pisanje knjiga rođeno zanimanje! Hehehe...
Iako mrzim knjige i ne volim ih čitati, tvoje bi sigurno čitao!

 

[Bučo]

Marko slazem se s tobom ni ja bas ne volim citat knjige al johabicinu bi sigurno procitao cak bi u redu cekao da prvu kupim i procitam od korica do korica!!

 

[zeleno zagorje]

johabice ,.a opet ti je dobra prića,ali sliči onom scenariju sa tvojom snahom , znači najprije tebi svekrva pripremi ručak ,pa onda ti svojoj snahi , samo što ti nisi donesla originalni poklon , pa je juha tvoje svekrve bili čak i jestiva, a da ponoviš ponovno sa poklonom,možda bude i juha malo drugačija

 

[johabica]

Dečki,toliko ste me nahvalili da bih se mogla uobraziti,hvala dečki,hvala,napraviti ćete od jedne dobre,umjerene,mile i povučene osobe oštrokonđu.Ah mein Got,ah.:lol::lol::lol:

Zelenkice,ovo ti je bilo nisko :lol::lol::lol:,umjesto da me žališ i suosjećaš ti meni ovako.Ja već pet godina razmišljam o tom što sam jela,i svaki puta nakon razmišljanja određeno vrijeme nisam gladna,a ti meni ovako.Nisam htjela u priči reči,ali evo,ako mora nek se zna-mojoj svekrvi nikada ne bi palo na pamet psu skuhati neko normalno meso,koliko ga god voljela.A unutra je nešto od mesa bilo,iako nije sto posto ličilo,više nešto ko iz onih konzerva za pse,eto,kad me baš vučeš za jezik,pa hajde sad ti razmisli.Najviše od svega me muči to što i nakon pet godina ne možemo dobit priznanje što smo pojeli.Pokušali smo i milom i silm,lukavstvom i na prepad,ali koliko mi se čini,tajna će ostati tajna.

 

[ajkula]

johabice a da uzmem ja od pokojnog ujaka onaj drveni stol pa da tvoju svekrvu malo pritegnemo kao nekad kad su ljude malo iztezali:vragek:,možda onda prizna da su bile neke splačine skuhane:weedman::weedman:nego evo baš me današnji datum podsjetio na jednu ludost iz mladosti zbog koje sam nemalo ostao bez glave ili invalid,normalno bila je ratna godina i oružja je bilo u svakoj ladici ili pod jastukom,kako su nas ono priznali Njemci pucalo se kao u bici za Staljingrad,navečer je kod nas nebo izgledalo crveno kao da je sunce sjalo,normalno i ja sam morao malo pridonjeti tom iživljavanju i pokupio sam jednu rastavljenu bombu sa jednog mjesta a upaljač sa drugog,pošto se bilo malo opičeno,malo driker ali skroz malo ,otišao sam na jedno sigurno mijesto da se to baci,uopče nisam shvatio da sam uzeo krivi upaljač za krivu bombicu i onako u mraku uopče nisam shvatio da nisam uopče stavio ono u ono,kad sam bacio nešto je prasnulo slabo par metri od mene ali od buuuuuuuuum ni traga,ništa mi nije bilo jasno ali sam nakon par minuta shvatio šta se desilo,drugi dan sam ranom zorom bacio se u potragu za zelenkom da ju nebi našao tko prije mene,uglavnom sve je prošlo ok,mladost ludost