Ima jedna priča kako su me kod kuće proglasili bolesnom na smrt,i oplakivalo me se potajice čak,ali neću večeras ništa o tome govoriti,večeras su me dva moja pustinjska(imaginarna,fatamorganična :lol:
artyman
prijatelja navela da pokažem zube i ispričam kakva zločka mogu biti.Bilo je to ovako-bila je kasna jesen,zapravo,tamo negdje pred zimu,vozila sam robu u Zg na Žitnjak na veletržnicu.Bilo je tu svega-još se moglo nabrati nešto celera,peršuna,mrkve,bilo je i nekakvih kupusnjača,i naravno-krumpir.Godina se bližila kraju,lagano se već zakoračilo u decembar,jutra su bila hladna i mrazna,a trgovina je zimi počinjala tamo negdje iza tri,pol četiri,polako su prvi kupci u užurbanom hodu obilazili prodavače,onako zakukuljeni i namršteni,a mi prodavači smo nastojali robu skriti od mraza,a istodobno je izložiti pogledu onima koji su prolazili,i cupkali s noge na nogu na studeni,zavlačili ledene ruke u đepove,ma tlaka je to,zebu ti prsti,a ti moraš premetati gajbe,dobro,to radiš u rukavicama,ali onda dođe kupac,nešto prodaš,pa moraš skinuti rukavice jer moraš naplatiti,uzeti novce i spremiti ih u novčanik.I koliko god želiš nešto prodati,toliko proklinješ trenutak kada vadiš ruke iz toplih đepova,skidaš rukavice i uzimaš pare,pa ih spremaš.Imala sam ja sistem-uzmi paru u rukavicama i samo gurni u đep,k vragu sa novčanikom na toj zimi sve dotle dok nisam jedno jutro otišla po kavu,rukavicama iz đepa uzela novce za platiti,i platila naravno,a kada sam se vratila,i trebala naplatiti gajbu kelja shvatila da me kava koštala tisuću dvijesto pedeset kuna.Koje su mi ispale iz đepa kada sam vadila sa rukama u rukavicama sedam kuna za kavu.E,odonda sam rukavice skidala, kako ono netko reče-pa defaultu-da me kolješ,ne mogu se zakleti da znam šta ta riječ točno znači,ali može se uklopiti u priču,bar tako mislim,
,je da su prsti zebli,i je da sam drhtala od zime i šmrcala i skakutala,ali novci su sjedali na mjesto,smješteni u novčaniku stotica kraj stotice,stisnute jedna uz drugu-zapravo sam imala sistem-najprije poredane stotice,pa pedesetke,pa dvadesetke,pa desetke,a one krupnije sam odmah odvajala posebno da mi ne prave nered u naplati i brzom ponovnom navlaćenju rukavica na ukočene prste.Da,tako je to bilo i toga puta.Sve isto ko i svakoga radnoga hladnoga zimskoga jutra,samo što sam toga jutra ja za prodati imala i krumpire.U vrećama od trideset kila,bilo je i crvenega i bijeloga,u ono vrijeme se nije pitalo za sortu,nego samo za boju i cijenu.Krumpire nisam istovarivala iz kombija,bili su složeni na stražnjoj strani kombija,nekih tonu i pol,lijepo su se vidjeli,i naišao bi tu i tamo netko i kupio neku vreću.Prodavalo se,nekome jednu,nekome pet,nekome dvije,ali nekakvog ozbiljnijeg kupca ,koji bi uzeo desetak ili dvadesetak nije bilo.No dobro,još je bilo rano,mrak,prava gužva još nije bila počela,kada dođu oni iz Karlovca i Osijeka,to su oni koje pratiš i loviš,njima se znalo utrpati onako,kada im uzmeš paru,ima da ti nema pola robe.Zato sam se prilično razdragala i obradovala kada je kod mene zastao jedan kupac iz Samobora,a moram priznati i iznenadila,jer on kod mene još nikada ništa nije kupio,a znala sam ga godinama,uvijek bi samo prošao kraj mene,nekada ne bi niti pogledao što imam.Bio je albanac,stariji,čelav,pogrbljen,zapravo nekako zguren ko da se svaki čas sprema nešto u skoku nešto zgrabiti i pobječi.Svaki puta kada bih ga ugledala i nesvjesno bih se sjetila hijene,one uporne pustinjske životinje koja otima i grize dok te ne oglođe.E,baš je on stao kod mene i pitao me pošto mi je krumpir.Bio je kunu i pol.Pa me pitao može li petnaest vreća jeftinije,on bi platio kunu i trideset,ali ja nisam pristala.Još se malo cijenkao, ja nisam popuštala,cijenu sam već ionako spustila ranije obzirom da sam povrće večinom prodala pa sam se htjela riješiti krumpira kako bih mogla čim prije otiči u toplinu doma svoga.Pristao je na kunu i pol,i pokazao mi svoj kombi,koji sam već ionako poznavala od ranije,jer kada toliko dugo radiš u tržnici,znaš svakoga čovjeka i svaki auto ili kombi čiji je i kako izgleda napamet.Parkirao je na samom izlazu iz tržnice,tamo kod gljiva,a meni je rekao neka mu tamo odvezem petnaest vreća i stavim u kombi.Još mi je napomenuo neka lijepo složim vreću na vreću,jer mora uzeti još neku robu pa treba mjesta.I otišao.Veli,doći će platiti kasnije,kada uzme gljive.Dobro sad,nije meni nikakav problem premetati vreće od trdeset kila,navikla sam ja na to od mladih dana,a osim toga imala sam kolica,pa sam lijepo po pet komada tovarila,odvukla i u kombi slagala.Brzo ja to bilo gotovo,a onda sam se vratila do svoga kombija i čekala da mi se dođe platiti.Nije ništa neobično robu natovariti i pričekati da se onda plati,radili smo tako jer smo se svi više-manje znali,i još mi se nije dogodilo da je netko postao zaboravan ili pokušao izbječi plačanje.Ali,ovaj puta vrijeme je prolazilo,a na naplatu se nije dolazilo.Prošlo je već i dobrih sat vremena,a od kuna ništa.Imala sam ja na oku kombi,bio je još parkiran na mjestu,ali vlasnika niotkuda.Mojih skoro sedamsto kuna nikako da dođe.Polako sam gubila strpljenje,počela sam se vrpoljiti,sada sam već bila sigurna da nešto neće biti kako treba i da treba poduzeti drastične korake.To je podrazumjevalo najprije pronaći dužnika.U onoj gužvi imala sam samo dva izbora-ili otići do njegovog kombija i čekati da se pojavi ili pitati ljude jeli ga netko negdje vidio.Prvi kojega sam pitala za njega me spustio na zemlju i pokopao sve moje nade u mirno i povoljno rješenje problema-rekao mi čovjek-šta,njemu si dala bez para robu,trči i lovi ga,taj ti neće nikada platiti ako ga sada ne uloviš.Kod njega je bez novaca ostalo već desetak ljudi,i stalno im samo obečava da će vratiti,ali nikada ne daje novce.Smrklo mi se isti čas,iako se već počelo daniti.Otišla sam do glijiva i pitala zna li netko gdje je.Otišao čovijek u kafič na piće sa prijateljima i još se nije vratio.Gljive je platio,jer gljivar ga već zna,najprije uzima novce,onda daje robu,samo sam ja ispala naivna ko idiot.Ušla sam ja u kafič.Gužva,svi su stolovi bili zauzeti,nemaš slobodne stolice,tu se ljudi malu ugriju,popričaju u pauzi ili prije odlaska kući.Tražila sam pogledom poznato lice,ljuta,namrgođena,a je mi digao živac,smrzla sam se ko kost u zamrzivaču,još sam imala nešto robe za prodati,tamo propuštam kupce,ovdje gubim vrijeme sa blentavcem kome se živo fučka što ga ja čekam i koji tu u toplome puši i pije i srče.Došla sam do stola,prisilila se da budem ljubazna i samo kratko rekla-hoćete li mi platiti?Pogledao me ko da sam pala sa neba,i rekao-evo,doći ću do tebe,idi samo tamo pa me pričekaj.Kaj?Nema šanse.Pare na sunce,ovdje i tu,čovječe,ja da idem natrag bez kuna,pa kaj si se ti sa mozgom razišel ili šta ti je došlo,ništ od toga.Joj,nisam mu ja ništa od ovoga rekla,ja sam jedna fina i kulturna žena,ovo sam samo mislila,misli ko misli,ali sam mu zato mirno rekla-a kada ja govorim sasvim mirno i ljubazno,oni koji me znaju,znaju da se sprema nešto loše-ne,ovdje ćete mi platiti,sada,neću se maknuti od stola dao ne dobijem novce.Gledao me ko da sam zadnje smeće,a onda je počelo.Malo je šutio pa pitao koliko mi duguje.Rekla sam mu iznos.Je,veli,nema on toliko novaca,sve je pottošio,pa pošto je taj krumpir,on niti neće platiti kunu i pol nego kunu i dvadeset-otkud mu ta kuna i dvadeset niti mi danas nije jasno,ako tako ne želim,neka si krumpire uzmem natrag.Izgovorio je on još dosta toga,ali na ovo "uzmem natrag" sam ja doslovno pukla.Sada je već moj ton bio za nijansu povišen,nisam govorilo jako glasno,ali sam govorila mirno,polako ali oštro.Pa sam u rekla-znate šta,Ako će netko petsto kila krumpira vaditi iz kombija,to ćete biti vi,a ne ja,ja sa ga stavila,a vi ćete ga vaditi,i složiti ćete ga u moj kombi onako kako je bio složen.Ja sada idam,a ako se za pet minuta ne pojavite sa krumpirima,sve ono što imate u svome kombiju ću razbacati po cijeloj tržnici,i onih deset gajbi gljiva što imate u kombiju ću razbacati i zgaziti,a vi da mi se niste slučajno usudili približiti,jer zgrabim li vas,nijedna vam koska neće ostati na mjestu,šta vi mislite,to što sam žensko,pa me možete zajebavati kako vam se digne,mislite da imate posla sa šiptarkom koja nesmije sama do dučana otići,hrvatica sam ja,i nemojte niti poželjeti vidjeti što mogu napraviti.Gledao me,oči su mu bile raširene,usta uopće nije zatvarao,a gledala su me i ona trojica zablenuto,a i svi okolni stolovi su buljili u mene.Ljuta sam bila,da si me taknuo toga trena,bila bih se rasprsnula ko staklo u mikrovalki.Nisam se ničega bojala,u ljutnji nema straha,a i navikla sam već bila na svašta.Taman kada sam se okretala da odem,dužnik me zaustavio.Pitao je kompanjone za stolom,može li mu netko posuditi sedamsto kuna.Ma zamisli,on uopće nije namjeravao platiti.Nije niti imao novaca.Posudili su mu,i ja sam svoje dobila.Uzela sam pare.Ništa mu više nisam rekla,okrenula sam se i otišla.Otišla sam do njegovog kombija.Uzela sam gajbicu šampinjona,stresla ju dolje na asfalt i zgazila.Gljivar me samo gledao-rekla sam čovjeku -recite mu da mi više ne prilazi,kada se slijedeći puta sretnemo,bolje mu je da pređe na drugu stranu tržnice.
Znam ja da me mogao premlatiti ko vola.Ali koliko sam bila ljuta,i on bi bio vol.Mogla bih od njega bila napraviti ražnjiče.:rolleyess:
