-
Poštovani posjetitelju, za korištenje svih mogućnosti koje Poljoprivredni Forum omogućuje, predlažemo ti da se registriraš. Besplatno je i tvoja privatnost je potpuno zaštićena. Registracija ti omogućuje pristup svim kategorijama i temama, mogućnost pristupa privicima u postovima (slike, video, tutorijali, uputstva itd), pristup malom oglasniku, direktnu komunikaciju s članovima putem privatnih poruka, automatsko praćenje tema od interesa i još mnogo toga. Veselimo se tvojoj prijavi! ❤️
Dogodovštine iz naših života
- Temu pokrenuo JOHABI
- Datum prvog posta
DARIJUS
Iskusan lik
- Tu od
- 9 Stu 2011
- Poruka
- 6,743
pa ima svega...
baš neki dan se moj kolega žalio da mu je žličica malko zmazana...i došla konobarica, oblizala žličicu i stavila mu je u kavu...
...dobro kaj sam ne pijem kavu...
:
johabica
Iskusan lik
- Tu od
- 8 Tra 2012
- Poruka
- 4,529
Ti si zbilja neuništiv-niti lude gljive,niti mišomor,dobro plivaš uzvodno-kako se tebe riješiti?Ne bih se ja udala za tebe ni po koju cijenu.Nigdje odstupnice.:icon_wink::icon_wink::icon_wink:Jedino da umreš neprirodnom smrću-prirodno. da te slonica zgazi.:icon_axe::icon_axe::icon_axe:giggle):
giggle):
johabica
Iskusan lik
- Tu od
- 8 Tra 2012
- Poruka
- 4,529
Joj sinoć se ja nešto o kombajnu raspričala pa se sjetila nečega od davno,ma ima dvadesetak godina sigurno-ma ima,jer dvadesetak godina i više već ima otkako mi svekar umro,a bilo to još dok je on bio živ i zdrav-ma kaj,ima tome i dvadeset i pet,a možda i više godina,jer onda smo imali onaj kombajn za krumpir Grimme,a već dvadesetak imamo Anu.I sa tim Grimmeom ja radila-šta ćeš-moralo se,muž vozio krumpire nabrane što bilo naručeno,a u kampanji vađenja nije se mogao propustiti nijedan dan a da se ne radi.Pa sam ja tako lijepo ujutro pokopčala za jedan traktor tri prikolice-dvije za krupni krumpir,jednu za sitni,za drugi kombajn,na ovaj za kombajn posjela svekrvu,voziti je znala-ponoviš joj koja je koja brzina,i po poljskim putevima išlvaj sa tri prikolice uzela ja,svekar nije znao niti voziti-šta ćeš,nismo svi za sve-radio on druge stvari,tako je to u životu-svatko radi ono što zna,a budale rade sve.To sam ja shvatila tek nedavno,ali,eto,radni vijek pri kraju,pa neka sada ostane tako kako je.I otišli mi na jednu parcelu rano izjutra-bila malo u nekoj udolini,uzeli mi to u najam,ebaj ga,bili mladi,zemlje svoje imali još malo,kupiti se nije moglo,zapravo se kupovalo malo-pomalo,kolko para koje godine bilo-ma ja sam u to doba bila još snaha,ma je,a imala sam svoje zemlje pol hektara,nešto malo više, što mi roditelji dali kada se udavala,a ostalo se moralo kupovati-ko što bi mi moja mama govorila kada bih je pitala može li mi posuditi koju paru-istegni se dijete kolko ti pokrivač dug.Ma i dobro da je-barem me naučila da se ne živi na dug ako ništa drugo.Pa mi nešto tako svake godine kupili,nešto uzeli na rendu,i išlo nekako nabolje.A ta zemljica bila dobra,rodna,samo bila na nezgodnom mjestu,put loš da ti pamet stane,grabast,grbav,a najgore od svega-nije bilo mjesta za stati sa tri prikolice.A trebaš ti sa kombajnom izmanevrirati,stati uz prikolicu kada se kipa.Eeeee,tu samo snalažljivost može pomoći,bar u početku dok se ne pobere koji red pa se onda lijepo stane na pobrano i više problema nema.Pa sam tako i ja taj dan napravila,prvi puta bilo neke jebade,kibla puna,unutra tona krumpira,a mali 539 lagan,nisu njemu tolko bitni konji,dahče on i vuče,ide to njemu,samo da mu je kojih par sto kila više,da se jadnik ne proklizava kad mu malo ispod nogu mokro ili koji briješčić naiđe.Namjestila se ja nekako,skipala,krenula na drugi red,malo se odradilo,kada meni sa kombajna viču-stooooooj.Stala ja.Šta je-idu jako grude.Pa ja ošla na kombajn,malo podigla ježa,pa išli dalje.Pa radili malo,pa opet sa kombajna viču-stooooooj.Pa ja stala-što je.Ne ide kolo.Pa ja sišla,ošla ja do kola,povadila zemlju iz šalica koliko se dalo,ajmo,malo kolo poguramo, pročistimo traku,pa dalje.Pa malo malo,pa opet-stoooooj.Pa pročistila ja dolje glavnu traku-nabrala se trava,sve se nabilo,kolo opet stalo.Ma puštaj zadnu traku niže,previše je okmito,normalno da ne hvata travu i ne baca je dolje.Pa opet jebada.Tako je to kada ja nisam na kombajnu,ja to sve u hodu odrađujem,vidim šta i gdje i kada treba,a ovako smo ko zagorci na dva brijega-dovikujemo se i mašemo jedni drugima.No,prilagodi se čovjek-ko što velimo,što ne možemo promjeniti prihvatimo tako kako je,pa mi tako brali, svakih dvadesetak metara vikali sa kombajna stooooj,ja stala,pitala koja je sada ***** materina,ma čudo je to jedno kako netko tko ne psuje i ne govori ružne riječi u takvim trenutcima odvali svakave riječi i ne trepne,popravljala što nije bilo dobro,dizala,bubanj,uključivala tresače,zatezala španere,i tako mi nabrali skoro punu pettonku.Trebalo još jednom skipati i to bi bilo to.Nakon svih onih zatezanja,navlačenja,dizanja,spuštanja.A onda sam,kada sam se namještala na novi red za vađenje naletjela na neki briješčič na putu.Šta da velim-bila sam neoprezna.Znala sam da je tu,ali mi pamet bila bog te pitaj gdje.Pa sam lijepo nožem zaorala u njega,nož se zabio,svinuo i to je bilo to.Raditi se više nije moglo.Gledala sam u njega,kontala,prebrojavala i pregledavala klučeve koje sam imala-a onda mi pametna ideja pala na pamet.Ajmo mi u kompletu do kovača,neka ga on skida,ionako ga mora grijati da ga izravna,a ja,kakva god jesam da jesam,moja ručica to odšarafiti neće.Svekar možda bi,ma,nećemo ništa komplicirati,nije on navikao nešto šarafiti,ali sve ostalo-primiti,dići,to mu je išlo.Pa ja sjela u traktor,i otišla do kovača u selu.I vozila se ja tako po tom putu,grbavom i grabastom,i došla sa njega na drugi,lijepi i široki što do sela vodi,susjednog,a tu,na tome put imala ja drugu zemljicu na kojoj smo pobrali krumpire,ali nam ostalo tri i pol reda,bilo to ono što smo brali kad mi sin stavio nogicu u kotač bicikla dok ga je muž vozio kada je išao za nama u polje nakon što se vratio iz Zg,pa mu uhvatilo,pa došao po mene da ga vozimo na hitnu,a ja onda ostavila sve ,i kombajn i krumpire, a od ovih moje troje udarnika na kombajnu nitko sa kombajnom raditi nije znao,i kada smo se vratili iz bolnice bila već kasna noć pa je to ostalo nepobrano.I tako se ja približavala toj zemlji,i prošla je,pogledala je nisam jer sam jedno pedeset metara niže primjetila neku ženicu na cesti kako gura tačke.Pune krumpira.Zaobišla sam je,klimnula glavom dobar dan i pomislila-vidi stara žena a kako lijepe krumpira ima,ma lijepi su ko moji,svaka čast bako.A muči se jadna to sa tačkama dopremati doma,sigurno je sama,nema joj tko to pobrati i dopelljati pa mora ovako malo pomalo.I prošla je ja,otišla kovaču u mome selu-bio jedan i tome,ali za svoga sam bila sigurna da će sve ostaviti što trenutno radi i izravnati mi nož odmah.On meni nikada nije odbio nešto odmah napraviti ako sam ga zamolila,a sada mi je zbilja bilo hitno.Baš mi ga žao što je pred dvije godine umro.E,Ivane,još su mi u sjećanju tvoje nasmiješene oči kada si me znao pitati-šta je sada opet?Izravnao meni on nož,sjela ja na traktor i vratila se na polje.I kada sam se približavala onoj svojoj zemljici na kojoj su ostala tri i pol reda još za pobrati,primjetila sam na putu opet onu ženicu sa tačkama.Vračala se po još krumpira,ma da,jesen je bila,deveti se mjasec polako bližio kraju,trabalo je kući dopremiti što je Bog dao,ondašnjih godina su znale jesenske kiše prave potope napraviti i bilo je bitno što prije odraditi sve što je rebalo.Gledala sam ja nju kako se ona gega sa tim tačkama,i razmišljala- ma bila bih najradija stala i rekla joj-ma pustite tačke, evo,ja ću vam to kombajnom što imate povaditi,i kući odpeljati-di će takva stara žena to jadna sama napraviti i koliko će joj vremena trebati i koliko će se namučiti.Treba to motikom kopati,pobrati,a do sela je bilo i više od kilometra,pa onda,tko zna koliko još do njene kuće.Ali nisam imala vremena,moji su me čekali,podne je već odavno prošlo,doma su u to vrijeme još čekale i kravice koje je trebalo nahraniti predvečer,sila je bila,a za brati mi je još puno ostalo.Pa sam je zaobišla,prošla i ošla.Svojim putem.Pobrali smo mi taj dan tu parcelu,vračali se uz drugu zemlju kući,ali ja se niti taj puta nisam na nju osvrnula.A izgleda niti nitko od mojih.A nisam više niti uz nju prolazila sve dok nismo sa vađenjem kompletno završili,a onda se,zadnji dan zaputili pobrati ta tri i pol reda.E,bilo je to ovako-došla ja sa kombajnom,svekrva vozila jednu prikolicu,više nije trebalo,tu se moralo nabrati još jedno dvije ,dvije i pol tone krumpira maksimalano.I okrenula ja na prvi red,namještala se,a nešto mi odmah bilo čudno.Redovi su bili nekao razbrcani.Prekopani.Zasječeni.Motikom.O,bem ti život.Svi.Tri i pol reda.Da čovjek ne povjeruje.Gledam ja u čudu.Koji je to vrag u pitanju.Čula sam ja svekrvu-psuje ona,psuju i baka i svekar-ja ne psujem.Meni iskočila pred oči slika ženice sa tačkama na cesti,sa krumpirima kojima sam se divila,a naviše mi iskočila ona misao-vidi kako lijepe krumpire žena ima-isti su ko moji.Pa je, isti su,kada su i bili moji.A ja, idiot nad idiotima,još sam joj imala želju kombajnom to povaditi.I doma otpeljati.Da se jadna ne muči.Kud ću psovati,po glavi se mogu lupiti, a jesam bedasta ko što moja svekrva veli da bi se orati sa mnom moglo.Pomučila se žena,je da si je malo ruke istegnula,noge prošetala,ali dvije tone puta kune,mjesečnu si je plačicu zaradila.
Nema veze.Tako je kako je.Je da sam bila ljuta,i je da sam joj nakon prvoga šoka izgovorila i počastila je svakakvim izrazima.I staru coparnicu je,ako se dobro sjećam dobila.Mene je teško naljutiti.Ali,da sam je mogla dohvatiti bila bih joj polomila i ruke i noge.Aaaaa,matere mi,sad sam se sjetila-ostalo mi je nešto od nje.Motiku smo kraj međe,uz zadnji red našli.Još je i danas imam.Bem ti život,svih ovih godina je imam,samo sam zaboravila odakle mi.I uvijek ja sa njom radim,uvijek govorim -to je moja.Nekako mi je legla,malo je već istrošena od brušenja,već sam i čavlje zabijala u nju jer se klima.Dobro da sam se sjetila kako sam je dobila,budem je sad prestala koristiti.Sačuvati ću je da se ne uništi do kraja.Ipak ona ima veliku vrijednost.Četiri tisuće kuna me je koštala.
vaj sa tri prikolice uzela ja,svekar nije znao niti voziti-šta ćeš,nismo svi za sve-radio on druge stvari,tako je to u životu-svatko radi ono što zna,a budale rade sve.To sam ja shvatila tek nedavno,ali,eto,radni vijek pri kraju,pa neka sada ostane tako kako je.I otišli mi na jednu parcelu rano izjutra-bila malo u nekoj udolini,uzeli mi to u najam,ebaj ga,bili mladi,zemlje svoje imali još malo,kupiti se nije moglo,zapravo se kupovalo malo-pomalo,kolko para koje godine bilo-ma ja sam u to doba bila još snaha,ma je,a imala sam svoje zemlje pol hektara,nešto malo više, što mi roditelji dali kada se udavala,a ostalo se moralo kupovati-ko što bi mi moja mama govorila kada bih je pitala može li mi posuditi koju paru-istegni se dijete kolko ti pokrivač dug.Ma i dobro da je-barem me naučila da se ne živi na dug ako ništa drugo.Pa mi nešto tako svake godine kupili,nešto uzeli na rendu,i išlo nekako nabolje.A ta zemljica bila dobra,rodna,samo bila na nezgodnom mjestu,put loš da ti pamet stane,grabast,grbav,a najgore od svega-nije bilo mjesta za stati sa tri prikolice.A trebaš ti sa kombajnom izmanevrirati,stati uz prikolicu kada se kipa.Eeeee,tu samo snalažljivost može pomoći,bar u početku dok se ne pobere koji red pa se onda lijepo stane na pobrano i više problema nema.Pa sam tako i ja taj dan napravila,prvi puta bilo neke jebade,kibla puna,unutra tona krumpira,a mali 539 lagan,nisu njemu tolko bitni konji,dahče on i vuče,ide to njemu,samo da mu je kojih par sto kila više,da se jadnik ne proklizava kad mu malo ispod nogu mokro ili koji briješčić naiđe.Namjestila se ja nekako,skipala,krenula na drugi red,malo se odradilo,kada meni sa kombajna viču-stooooooj.Stala ja.Šta je-idu jako grude.Pa ja ošla na kombajn,malo podigla ježa,pa išli dalje.Pa radili malo,pa opet sa kombajna viču-stooooooj.Pa ja stala-što je.Ne ide kolo.Pa ja sišla,ošla ja do kola,povadila zemlju iz šalica koliko se dalo,ajmo,malo kolo poguramo, pročistimo traku,pa dalje.Pa malo malo,pa opet-stoooooj.Pa pročistila ja dolje glavnu traku-nabrala se trava,sve se nabilo,kolo opet stalo.Ma puštaj zadnu traku niže,previše je okmito,normalno da ne hvata travu i ne baca je dolje.Pa opet jebada.Tako je to kada ja nisam na kombajnu,ja to sve u hodu odrađujem,vidim šta i gdje i kada treba,a ovako smo ko zagorci na dva brijega-dovikujemo se i mašemo jedni drugima.No,prilagodi se čovjek-ko što velimo,što ne možemo promjeniti prihvatimo tako kako je,pa mi tako brali, svakih dvadesetak metara vikali sa kombajna stooooj,ja stala,pitala koja je sada ***** materina,ma čudo je to jedno kako netko tko ne psuje i ne govori ružne riječi u takvim trenutcima odvali svakave riječi i ne trepne,popravljala što nije bilo dobro,dizala,bubanj,uključivala tresače,zatezala španere,i tako mi nabrali skoro punu pettonku.Trebalo još jednom skipati i to bi bilo to.Nakon svih onih zatezanja,navlačenja,dizanja,spuštanja.A onda sam,kada sam se namještala na novi red za vađenje naletjela na neki briješčič na putu.Šta da velim-bila sam neoprezna.Znala sam da je tu,ali mi pamet bila bog te pitaj gdje.Pa sam lijepo nožem zaorala u njega,nož se zabio,svinuo i to je bilo to.Raditi se više nije moglo.Gledala sam u njega,kontala,prebrojavala i pregledavala klučeve koje sam imala-a onda mi pametna ideja pala na pamet.Ajmo mi u kompletu do kovača,neka ga on skida,ionako ga mora grijati da ga izravna,a ja,kakva god jesam da jesam,moja ručica to odšarafiti neće.Svekar možda bi,ma,nećemo ništa komplicirati,nije on navikao nešto šarafiti,ali sve ostalo-primiti,dići,to mu je išlo.Pa ja sjela u traktor,i otišla do kovača u selu.I vozila se ja tako po tom putu,grbavom i grabastom,i došla sa njega na drugi,lijepi i široki što do sela vodi,susjednog,a tu,na tome put imala ja drugu zemljicu na kojoj smo pobrali krumpire,ali nam ostalo tri i pol reda,bilo to ono što smo brali kad mi sin stavio nogicu u kotač bicikla dok ga je muž vozio kada je išao za nama u polje nakon što se vratio iz Zg,pa mu uhvatilo,pa došao po mene da ga vozimo na hitnu,a ja onda ostavila sve ,i kombajn i krumpire, a od ovih moje troje udarnika na kombajnu nitko sa kombajnom raditi nije znao,i kada smo se vratili iz bolnice bila već kasna noć pa je to ostalo nepobrano.I tako se ja približavala toj zemlji,i prošla je,pogledala je nisam jer sam jedno pedeset metara niže primjetila neku ženicu na cesti kako gura tačke.Pune krumpira.Zaobišla sam je,klimnula glavom dobar dan i pomislila-vidi stara žena a kako lijepe krumpira ima,ma lijepi su ko moji,svaka čast bako.A muči se jadna to sa tačkama dopremati doma,sigurno je sama,nema joj tko to pobrati i dopelljati pa mora ovako malo pomalo.I prošla je ja,otišla kovaču u mome selu-bio jedan i tome,ali za svoga sam bila sigurna da će sve ostaviti što trenutno radi i izravnati mi nož odmah.On meni nikada nije odbio nešto odmah napraviti ako sam ga zamolila,a sada mi je zbilja bilo hitno.Baš mi ga žao što je pred dvije godine umro.E,Ivane,još su mi u sjećanju tvoje nasmiješene oči kada si me znao pitati-šta je sada opet?Izravnao meni on nož,sjela ja na traktor i vratila se na polje.I kada sam se približavala onoj svojoj zemljici na kojoj su ostala tri i pol reda još za pobrati,primjetila sam na putu opet onu ženicu sa tačkama.Vračala se po još krumpira,ma da,jesen je bila,deveti se mjasec polako bližio kraju,trabalo je kući dopremiti što je Bog dao,ondašnjih godina su znale jesenske kiše prave potope napraviti i bilo je bitno što prije odraditi sve što je rebalo.Gledala sam ja nju kako se ona gega sa tim tačkama,i razmišljala- ma bila bih najradija stala i rekla joj-ma pustite tačke, evo,ja ću vam to kombajnom što imate povaditi,i kući odpeljati-di će takva stara žena to jadna sama napraviti i koliko će joj vremena trebati i koliko će se namučiti.Treba to motikom kopati,pobrati,a do sela je bilo i više od kilometra,pa onda,tko zna koliko još do njene kuće.Ali nisam imala vremena,moji su me čekali,podne je već odavno prošlo,doma su u to vrijeme još čekale i kravice koje je trebalo nahraniti predvečer,sila je bila,a za brati mi je još puno ostalo.Pa sam je zaobišla,prošla i ošla.Svojim putem.Pobrali smo mi taj dan tu parcelu,vračali se uz drugu zemlju kući,ali ja se niti taj puta nisam na nju osvrnula.A izgleda niti nitko od mojih.A nisam više niti uz nju prolazila sve dok nismo sa vađenjem kompletno završili,a onda se,zadnji dan zaputili pobrati ta tri i pol reda.E,bilo je to ovako-došla ja sa kombajnom,svekrva vozila jednu prikolicu,više nije trebalo,tu se moralo nabrati još jedno dvije ,dvije i pol tone krumpira maksimalano.I okrenula ja na prvi red,namještala se,a nešto mi odmah bilo čudno.Redovi su bili nekao razbrcani.Prekopani.Zasječeni.Motikom.O,bem ti život.Svi.Tri i pol reda.Da čovjek ne povjeruje.Gledam ja u čudu.Koji je to vrag u pitanju.Čula sam ja svekrvu-psuje ona,psuju i baka i svekar-ja ne psujem.Meni iskočila pred oči slika ženice sa tačkama na cesti,sa krumpirima kojima sam se divila,a naviše mi iskočila ona misao-vidi kako lijepe krumpire žena ima-isti su ko moji.Pa je, isti su,kada su i bili moji.A ja, idiot nad idiotima,još sam joj imala želju kombajnom to povaditi.I doma otpeljati.Da se jadna ne muči.Kud ću psovati,po glavi se mogu lupiti, a jesam bedasta ko što moja svekrva veli da bi se orati sa mnom moglo.Pomučila se žena,je da si je malo ruke istegnula,noge prošetala,ali dvije tone puta kune,mjesečnu si je plačicu zaradila.Nema veze.Tako je kako je.Je da sam bila ljuta,i je da sam joj nakon prvoga šoka izgovorila i počastila je svakakvim izrazima.I staru coparnicu je,ako se dobro sjećam dobila.Mene je teško naljutiti.Ali,da sam je mogla dohvatiti bila bih joj polomila i ruke i noge.Aaaaa,matere mi,sad sam se sjetila-ostalo mi je nešto od nje.Motiku smo kraj međe,uz zadnji red našli.Još je i danas imam.Bem ti život,svih ovih godina je imam,samo sam zaboravila odakle mi.I uvijek ja sa njom radim,uvijek govorim -to je moja.Nekako mi je legla,malo je već istrošena od brušenja,već sam i čavlje zabijala u nju jer se klima.Dobro da sam se sjetila kako sam je dobila,budem je sad prestala koristiti.Sačuvati ću je da se ne uništi do kraja.Ipak ona ima veliku vrijednost.Četiri tisuće kuna me je koštala.
zeljko kz
Dobro znana faca
- Tu od
- 10 Kol 2012
- Poruka
- 6,953
pa da,sve su gljive jestive,samo neke su samo jednom u životu.
Pa i život je samo jedan znači neriješeno :icon_fU:
ajkula
Dobro znana faca
- Tu od
- 1 Lip 2011
- Poruka
- 3,192
Jutrošnja magla me sjetila na jedan smiješan događaj od prije 11 godina,kako mi se zagubilo 100 eurića na 4 noge,naime pošto se trebalo obaviti krštenje djeteta i kako običaj nalaže za goste treba pripraviti jedno dobro prase i debelo janje,prase je bilo riješeno a janje se je moralo kupiti,našao sam jednog prikladnog i dovezao ga doma da čeka sudnje jutro,još me lijepo vlasnica upozorila da bude janjac kod nje do svečanog čina,stavili smo ga u jedan mali boks i neka tako još uživa u životu 2-3 dana,oš mahunu ,drugi dan se sve urotilo protiv mene,janje izašlo nekim čudom van,magla kao u guzici,nisam ga odmah shvatio da je izišao ,kad se primjetilo bilo je već kasno ,razbježali se mi na sve 4 strane ali od janjca ni beeee,i tako ošlo mojih 100 europljana na svojim nogama u nečiji zamrzivać,približno ja sam sumnjao gdje je završio i bacio sam svoju poznatu crnu magiju prema dvojici osumnjičenih i vidiš vraga jedan je nakon nekih 2-3 godine jedva preživio,ćopio ga herc ,jedva ga doktori vratili u normalu,neka ,valjda mu je prisjeo moj odlutali janjac,to sam ja preživio ali muke su bile nekih pola godine od zajebancije poznanika oko toga,sada je taktika druga ,kada treba janjac,lova se daje kad on izbaci oći u tepsiji za pečenje,taj onda više ne bježi
johabica
Iskusan lik
- Tu od
- 8 Tra 2012
- Poruka
- 4,529
E moj Ajkula,i ja sam izgubila jedno jare,ne ovako kao ti,bilo je i još je sasvim nešto drugo u pitanju,izgubila sam i euriče i kune vezane uz jare,izgubila sam i jednu prijateljicu,razlog i banalan i razočaravajuči,izgubila sam i jedne dobrosusjedske odnose,ma i još jedne dobrosusjedske sam izgubila iz sasvim banalnog razloga.Jedne jer sam zamolila nešto da ne rade,da ne pale za Uskrs vatru deset metara od mojih plastenika,duge jer sam rekla da nešto nije bilo u redu šta se napravilo.Sada se bojim trećim susjedima reći da ne puštaju vodu sa svoga krovišta u moje dvorište jer ću i tu izgubiti dobrosusjedske odnose a ja ne volim gubiti,ne susjede,volim da budem sa svima dobra,a tuđe vode sam se za dvadset godina u svome dvorištu već toliko nagazila da niti na more ne moram ići.Tako je to-malo ne paziš i već nešto izgubiš,a oni ne paze uopće i živo im se fučka oće li nekoga izgubiti.A šta ćeš,u životu je to tako-možeš birati-ili ćeš biti kameleon pa se prilagođavati,praštati,tražiti opravdanje ili ćeš malo pomalo gubiti ono što ne želiš izgubiti,a onda ćeš se na gubitak naviknuti,pa će ti postati normalno izgubiti nekoga ili nešto,a nakon toga polako gubiš sebe,čovjeka u sebi,ljudskost,ono iskonsko što nosiš u sebi,dobrotu,razumjevanje, popustljivost,polako,nezamjetno,i ne slutiš koliko se mijenjaš,neprimjetno,a onda odjednom shvatiš da to više nisi ti i da je ono što je ostalo u tebi zapravo jedna velika praznina i nemaš je čime ispuniti,jedna ogromna rupa iz koje je istrgnuto sve što te činilo tobom-toplom, nježnom,dragom osobom.I kada to napokon shvatiš,tek onda počinje ono što ne valja.Tu rupetinu u tebi počinje ispunjavati gorčina koju polako zamijenjuje bijes,bijes zbog onog tako dobro poznatog osjećaja nemoći da ne možeš ništa napraviti što bi tu grčinu izbrisalo,poništilo i ti i nisi svijestan kada je ta nemoć počela kliziti prema bijesu,samo se jednoga jutra probudiš ljut i kivan na cijeli svijet i svi su ti i sve ti je krivo, a ne znaš šta je to što je krivo, samo imaš osjećaj da bi nešto trebalo biti drugačije i da bi se ti trebao osjećati drugačije. I biti drugačiji.Onakav kakav si bio prije gubitka.Onakav kakav si bio kada si odabrao biti kameleon.Onakav kakav si bio kada si kameleonski živio svaki dan svoga života i trudio se zadržati ono ljudsko u sebi i kada je to bilo nemoguće bez obzira na to što je to ljudsko tvoje rođeno,tvoje u tebi,nepoklonjeno,nestečeno.Tvoje s tobom rođeno.
Ma da,tako ti je to u životu.
Ma da,tako ti je to u životu.
