Pozdrav forumašima,ja sam supruga jednog forumaša,živimo zajedno pozamašan broj godina-u dobru i zlu.Pošto je u ova teška vremena večina tema ozbiljna ili informativna,pomislila sam da možda ne bi bilo loše pozabaviti se događajima iz dnevnog života,možda se čak i malo nasmijemo.Evo ispričati ću vam jedan istiniti događaj iz vremena kada se naša cjelokupna proizvodnja svodila na uzgoj krumpira.Bila je to godina kada su krumpiri rasli ko ludi,svaki dan se naočigled moglo vidjeti kako lijepo napreduju.Sve smo fino napravili,prihranili,ogrnuli,a onda se svakih nekoliko dana vozikali traktorom poljem,diveći se napretku.Prilikom jednog takvog obilaska primjetili smo da je vrijeme za uništavanje zlatica Namnožile se beštije,grickaju naše krumpire,grickaju,gledamo ih mi poprijeko i mislimo-e, nećete.Sutra ide tura špricanja,pa kome opanci,kome obujci.I dođe sutra,kad prije no što smo se uspjeli iskobeljati iz kreveta počne padati kiša.Od prskanja ništa.Padala je cijeli dan.I sutra.I prekosutra.I dan poslije toga.Moram li reči da mi se već dizala kosa na glavi.Kiša pada a zlatice grickaju,grickaju...Konačno svane sunce.E;mislim ja, sada će biti megdana,samo se treba strpjeti još koji dan,jer zemljica je namočena ne može traktor na njivu,propasti će do osovine.Zlatice su sve deblje,lišća na krumpiru svakim danom ima sve manje,a mi smo nemoćni.No,došao je dan kada se vlaga koliko-toliko povukla,napunimo mi špricu i krenemo u borbu.Samo, 10 ha krumpirišta treba prskati cijeli dan,a već su se od ranog popodneva počeli gomilati oblaci.Tamo negdje pred večer došli smo na parcelu dugačku oko četiristo metara.Cima je bila prekrasna,zlatica toliko da bismo se mogli obogatiti da ih je netko htio kupiti.Veli meni moj muž-hajde ženo da mi rezgrnemo cimu kuda prolaze kotači traktora,šteta je,kada je istegneš visoka je skoro do glave,kotači će je svu polomiti.Mislim ja-ludog li čovjeka,pa to je 400 metara u jednu stranu i 400 metara natrag po dva reda,dan je pri kraju,sprema se opet kiša,a još treba običi par parcela-i naravno,usprotivim se.Dobro,kaže on meni ljutito,ako ti nečeš,ja hoču.I počne raditi.Gledam ja ,ide to njemu nekako,ali ide i vrijeme.Nakon nekog vremena dopizdilo meni,sjela sam na traktor,uključila prskalicu i krenula.Nato se moj muž uspravio,stajao je u redu kojim je prolazio desni kotač i bijesno me gledao.A ja špricam. Mislim,doći ću do njega,stati,pa neka dalje preuzme on.I dođem do njega,hoću stati,stavim nogu na kuplung,imala sam neke blesave patike,noga mi se omakne,a traktor ide dalje.Sad,ja sam točno osjetila kada je kotač došao na njegove noge,ali što ću,stisnuti opet kvačilo i stati mu na nogama?Pa sam se lijepo prevezla preko nogu i onda stala.Gledam ga onako sa traktora,lice mu je najprije posivjelo,pa poplavilo,a onda dobilo lijepu purpurno-crvenu,zdravo-seljačku boju. Samo je sjeo na zemlju,šuti on,šutim ja.Dobro sad,nije šutio doslovlo,čuli su se uzdasi.Da ne duljim,stopala su ostala čitava,spasila su ga ona četiri dana kiše,nogice su lijepo propale u zemlju,i žao mi eto što nismo imali fotoaparat da ih slikamo za uspomenu.Pouka ove priče bi bila-nemojte ići u polje sa suprugom ako prije toga niste nepisali oporuku.
