Dogodovštine iz naših života

[DARIJUS]

[YT]http://www.youtube.com/watch?v=jt8cvo_tIoA[/YT]


no bravo sonja...mislim da još nisi dužega napisala...:icon_cool:

 

[johabica]

U životu uvijek postoji više izbora.Odlučujemo sami što biramo.

"Hoću!Neću!Hoću-neću-hoću." A onda nam krivi drugi.A odustati možemo u bilo kojem trenutku,kad nam god padne na na pamet.Ili dosadi.

 

[DARIJUS]

Johabica, tek sad vidim da ti nisam vidil sliku još...
to neka friška, još se boja nije osušila?...ili?
giggle):

 

[johabica]

Hm.Bi se iznenadil,dečec.:icon_weed:giggle):

 

[johabica]

E @darijus,sad mi palo na pamet-da si stavil onu od Srebrnih krila,"....",imal bi šansu da ti ne stanem na nogu dok te vidim.A to ti znači jedan plavi prst na nozi manje u životu.giggle):giggle):giggle):
Ovak imaš velike šanse da te sredim ko kojota.(čim se pretvorim u pticu trkačicu):icon_axe::icon_axe::icon_axe:

 

[vlč.puknuti]

Ja ne znam kak vama ali meni se diže na ovaj video.
To valjda spada u dogodovštine ili u krizu , hm.

 

[johabica]

Tlak,ili imaš samo slabi želudac?

 

[vlč.puknuti]

Tlak,ili imaš samo slabi želudac?

Znam da me hočeš napeljati da kažem ku rac , ali evo baš neću :icon_kidra:

 

[johabica]

E tako, samo ti ostani čvrst karakter.Da bude bar nešto kako treba.

 

[johabica]

Sjeitlo me neki dan koji sam ja trgovac,dobra sam kada prodajem,dobra sam kada kupujem,ma da me hoće netko zaposliti,ja bih mu prodala pijesak u pustinji.Za trgovinu moraš imati duha,malo umjeća a i jezičinu,a ja to sve imam-jezičinu svakako,duh uopće nije upitan,a i moraš znati kada moraš biti bedak a kada se praviti pametan.I nikada,ali nikada ne biti oboje istodobno.Prodavala ja svašta.Kupovala ja svašta u životu.Ali mi najbolje sjela kupnja moje nove kuhinje u Lesnini.Velim .-nove-nije to novo,bilo to prije tri godine,i to sada više nije nova kuhinja,više ti ga dođe ko neka adolescentica,ali obzirom da je ona koju sam dotada imala već ozbiljno zakoračila u udavaču,zapravo sa svojih dvaestipet godina i prekoračila,ovo mi sada izgleda novo.Iako,kaj da velim-isprva mi bila lijepa,prekrasna,ma sam uživala u njoj ko mlada prve bračne noći,ali više me ne tangira.Sada mi sve ravno.Taka sam ,zasitim se i više mi nije fora.E,ajmo reć kako je to bilo kada smo moje zlato i ja išli u Lesninu.Sjećam se dobro(ma sjećanje mi ko u slonice,jel @darijus),bila rana zima.Ošli mi po svim dučanima,ma nema tamo ništa što meni paše,ja po prirodi oduvjek pomalo snob,malecki,bila bi i veći,ma i preveliki da ima para,jer za biti snob traba para,a nema,pa se ja istegnem kolko se smije a ne kolko se hoće.I tako mi završili u Lesnini.Razgledavala ja,ime tu svega,kuhinje vake,nake,odokusvud,crvene,plave,bijele,zelene,žute-na žuto inače padam dok si reko keks-ali bogami na žutu kuhinju nema šanse,a niti u garderobi nemam ama baš ništa žutoga,pa kuhinje crne-e,tu smo braco,crno,pa visoki sjaj,daje to neku duboku eleganciju,to me oborilo s nogu (isto ko mladu prve bračne),I gledam ja i razmišljam,ja bih to,al ima tu jedan sitni problemčić-crno lijepo,crno divno,sjajno,al to je više za gledanje nego za kuhanje,jer tu se svaka mrlja pozna, a moj muž oće svaki dan jesti,a to onda znači da ja moram svaki dan kuhati što za sobom povlači svakodnevno čišćenje i glancanje,a sam dragi bog zna da ja za svakodnevno glancanje nisam.Definitivno.Može sad netko misliti šta hoće ali to je takpravdavati se neću,nek si svatko smisli sam opravdanje.Za mene.Pa sam ja tako razmišljala što i kako-i smislila.Napravila ja kombinaciju crno-prugasto smeđe,sjajno,potpomognuto lijepim širokim aluminijskim lajsnama,malo manje sjajnim.Od prevelikog sjaja bole oči,to već znamo,jel,tolko smo educirani da nam to sjelo duboko u podsvijest.I poslala muža u potragu za prodavačem.Našao ga on brzo,bio on tu odmah iza prvog ugla,lopov jedan,pratio on nas onako,skrivečki,trljao ruke,vidi-dvije naivčine spremne za reš pečenje na tihoj vatrici potrošačke groznice,bude neka para pala u kasu firme,a i bonus na njegovu plaču bude pao isto..Ljubazno on nas posjeo za stol,sjeo ispred nas,ja mu rekla što i kako hoću,on izvadio katalog,kalkulator,uključio komp,piše,briše,crta,računa,prepravlja,a mi strplivo čekamo.Sjedili mi tako jedno dobru uru,on računa,pa iscrtava,pa nam pokazuje,ja se počela meškoljiti na stolici,bem ti ona dva od borovnice što sam popila u kafiču kad smo sjeli da malo predahnemo od groznice potrage,a i onaj kapučino od pola litre kojeg sam strusila doma prije polaska, oće na silu izaći,a ovaj tu nikako da završi sa računom i rekne konačno kolko će to da košta,jer jedan od bitnijih elemenata svake kupnje je i taj-kolko košta.Iako ne uvijek i presudni.I tako se ja vrtjela na stolici ko vrtuljak na sjevercu,bilo mi sila,mislim ja,ne rekne li ovaj u slijedečih pet minuta konačno tu cijenu,pa da se dignemo i krenemo kući-upišati ću se.I taman meni misli prolete,kali čovjek digne glavu-pogleda me u oči i rekne-evo,to sve skupa izađe sto i dvadeset tisuća kuna.Pišalo mi se više nije.Prošla sila,prestala sam se meškoljiti,samo sam se smrzla i blejila u njega.Koliko dugo-ne znam.Znam da sam u jednom trenutku postala svijesna da su mi usta otvorena i da bih ih trebala zatvoriti,ali jesam li,ne znam.sva sam bila umrtvljena.niti mi je trebalo pišati,niti sam bila u stanju progovoriti,niti usta zatvoriti.bem ti kuhinju.Pa nije mi je valjda izračunao i sa kućom.Kuću ne trebam.Imam.Ili sa kakvim mladim kuharom,onako,187,nabildan,namazan uljem ružinih latica.za te pare može samo takav.Vidio valjda čovjek da ja usta ne zatvaram,a i zjenice su mi sigurno bile raširene ko narkomanu nakon fiksa pa je reko.Aliiii,na to ide četerdeset posto popusta.pa to prihvatljivih osamdesetak tisuća.Kuna.Ali,ni to nije sve-odverglao on onu tv reklamu,i na to ide dodatni popust,sad da me kolješ više ne znam kolki,al izračunao on,bude se to sada spustilo na niskih šezdeset i osam.tisuća.Kuna.Aloooo,čovječe pa kaj ti misliš da ja imam izvor nafte u dvorištu.Prigovorila još nisam.Nije da nisam htjela.Bih ja,meni riječi drage,volim ja pričati,ali nisam mogla.Pa on odmah prešao na kombinaciju kučanskih aparata.Ne može kuhinja biti samo drveni dio.Traba tu još kuhaća ploča,evo,imaju krasnu,najnoviju Samsungovu,sa dodatnim elementima,za samo dvanaest tisuća,može popust petnaest posto,ali treba čekati,ova izložena već rezervirana,pa pečnica za osam,najnovija tehnologija,pa slavina za sudoper,tri i poltisuće...nabraja on,raspričao se sjajila mu se oči,meni se crnilo pred očima,slušala ja dok konačno nisam skužila da mogu riječi formulirati.Pa mu u pola njegove rekla-Ja sada idem doma.ne zato što pod hitno moram pišati-jer više ne moram.a upipšala se nisam.Idem prespavati nebuloze.A ti,evo ti broj moba.kada na ovih šezdeset i kusur budeš imao još pedeset posto popusta,a ti zovni.I ja dođem i kupim.I to je to.I mi ošli.Zvao on za tri dana-jesmo li razmislili.Pitam ja-jel ima popust.Ima,veli on-petnaest posto.Jok,velim ja.Zovi kada budeko pšto sam rekla.Zvao on kroz tri tjedna.Dođi brzo,sada ima.Kolko?samo dođi.Ja išla.Računao on,velim je njemu-nemoj.Pusti račune.Pusti popuste-evo,ja ti nuddim triest pet.a ti si iskalkuliraj kako god znaš i rabate i popuste,ali vipše od toga niti lipe.Uzeo on opet kalkulator u ruke i računa,pa veli-triest pet i pol.I ide vidjet šefu jel može tako.Ne idi,govorim ja,a ako već ideš,reci šefu triest i pet.Ima jedna mala zajebana,neda više.Ošo on,vratio se,veli,veli šef i pol.Ne bu išlo braco,pusti,muljatoricu ti muljaš,uzmi što nudim dok nisam ustala i ošla.I idem sada na kućanske,a ti si tu lijepo na papir zapiši veliku šezdeseticu.I u nju uračunajkuhinju, veliki frižider sa ledenicom,kuhaču staklokeramiku,pečnicu,sudoper,slavinu i suđericu.I onu napu koju si nam tako usrdno preporučivao.Imaš za kućanske limit od dvaest i pet tisuća,ajmo na posao-ja biram,ti prilagođavaš cijenu oduzimaj,popuštaj,rabatiraj,kad ti ispadne dvaest i pet,piši račun i daj da idemo na blagajnu.Na trgovca si se ti namjerio, lane,samo sam danas dobre volje,pa sam ti dozvolila da me ošišaš ko ovcu za dvadeset-trideset tisuća kuna,jer ovo što dobivam ne vrijedi ni pola cijene koju plačam,a kamo li tvojih početnih sto dvadeset,plus kućanski aparati.I to samo zato što kada nešto zaista želim ne pitam šta i kako.Uzimam.Šta košta,košta.Makar ispala i ovca.Budu se pare opet zaradile ako Bog da.ili bar pomogne.Pa dobim što hoću.

 

[vlč.puknuti]

Kad ovo pročitaju susjede pa shvate da njih uvjeravaš u 120 a platila 30 :lol:
Da ja imam 120 hiljada za kuhnju sazidao bi krušnu peč i Navihanke bi svirale oko nje dan i noć

 

[johabica]

Kad ovo pročitaju susjede pa shvate da njih uvjeravaš u 120 a platila 30 :lol:
Da ja imam 120 hiljada za kuhnju sazidao bi krušnu peč i Navihanke bi svirale oko nje dan i noć

Ne uvjeravam nikoga ništa,platila trideset nisam,nije bitno kolko jesam.Dobila sam što sam htjela.Nije bitna cijena.Bitno je ispuniti si želju.Ako se može.:icon_rofl::icon_rofl::icon_rofl:

Ja ne bin navihanke.ja bih nešto drugo.Hi,hi.Ošla bih u brazilsku prašumu,taman i da me krokodil pojede.

 

[Bučo]

Ima jedna poslovica "Kad deca imaju novce i licitari trze" tak i nasa @johabica ko malo dijete daj ovo daj ono ima se para ja za te pare opremim cijelu kucu ne samo kuhinju::

 

[johabica]

E moj @bučo-ti još imaš vremena ispunjavati si želje na sitno.Ja moram grabiti gdje stignem i kako stignem.Nema više kalkulacija-ili uzmem,ili prošo voz.Nagazile godine.Bude došlo vrijeme dok mi i željeti bude preteško,a kupiti ne bum imala čime.Nije sve u novcu.Kako došo-tako prošo.Samo ne ići u minus.Sve je ostalo dopušteno.

je,i još jedno moraš nučiti.Čim si stariji,shvatiti ćeš da treba uzimati samo ono što vrijedi.Ne vrijedi se zamarati bezvrijednim.

 

[mali plavi]

kolega @bučo tl je poslovica na ljepši način,kod nas se kaže ..dok budale imaju peneze i kramari trže ali naravno ta poslovica se ne tiče @johabice pa da nebi ispalo da sam reko da je budala (čisto da nebi bilo nesuglasica) hehehe

 

[johabica]

Ma ništa se ti ne boj @mali plavi,budala nisam,blesava jesam,ponekada,a mogu biti i sasvim ozbiljna.Zapravo sam jedan obični kameleon.:icon_eyes:

 

[MUHA]

Štela si reči prilagodljiva?
Neznam baš :x:

 

[johabica]

Pa da,naravno.Sada samo nemoj reći da ti to nije jasno.:icon_eyes:

 

[Bučo]

@johabice mene nikad stvari ni novac nisu cinile sretne ni ko dijete nisam imo neke specijalne zelje a nemam ih ni sad nadam se da ih necu imat ni kasnije bitno da mi je zdravlja a ostalo ce doc samo od sebe a to sta si ti za jednu kuhinju dala te pare ja nebi nikad ja bi rade svako malo kupio novu nego za jednu takvu lovu iskesiro da imam para neznam kolko!!

 

[johabica]

E,deca moja deca,stvari stoje ovako - ja sam od onih koji mogu živjeti sa pet kuna dnevno,a i sa tisuću i pet.I jednako biti zadovoljna i sretna.U životu nas male stvari čine sretnima.Velike nam trebaju da nam potvrde da smo kroz život bili vrijedni življenja.Biti vrijedan življenja za mene znači da sam svojim radom nešto doprinjela široj društvenoj zajednici.Nisam sebično mislila samo na sebe i uzimala od društva (društvo je svaki pojedinac u zajednici ljudi).Samim time sam i nešto stekla.Pa to što sam stekla mogu i utrošiti na osobno zadovoljstvo.Moje osobno zadovoljstvo - zapravo jedno od puno njih-je topli dom.Namješten onako da kada sjednem na trosjed i osvrnem se oko sebe osjetim smirenost i zadovoljstvo.Kuhinja?Takva je kakva je meni osobno lijepa.Koštala ona šezdeset tisuća ili da sam je mogla dobiti za šest,svejedno bi baš ta bila u mojoj kući.Nebitna je cijena,Moje police u boravku su stare dvadeset i osam godina.I ostaće još toliko dok se ne počnu raspadati.A onda,možda bude na njihovo mjesto došlo nešto što košta,a možda nešto za bagatelu.Ono,što mi bude lijepo.
Vremena za neispunjenje želja ili odgađanje ja više nemam.Pri kraju sam radnog vijeka,a time i financijskih mogučnosti.
Ne čini nas novac sretnima.Nego ono što si njime možemo priuštiti.I koliko god mi tvrdili da to nije tako,lažemo sami sebe.Danas sam bila u Mađarskoj.Samo put tamo i natrag košta sto kuna.Za gorivo.Treba ih imati.I nije zadovoljstvo imati ih,nego je zadovoljstvo moći sjesti u auto i otići.Ili sjesti u kafiću i popiti piće.

Nije mi namjera bila hvaliti se svojom kuhinjom kada sam pisala kako smo je kupovali,nego opisati atmosferu,a i reći ono što očito nikome nije palo u oči-kako se u jednom renomiranom trgovačkom lancu može pogađati za robu-jer to je sve roba-ko na običnom sajmu.I kako-što očito nikome nije palo na pamet i-nas kradu i rade budale od nas kupaca nabijanjem toliko visokih cijena da i kada nam nešto prodaju za jednu četvrtinu od njihove istaknute još uvijek dobro zarade.Očekivala sam bar jedan komentar na to.Da sam odšutjela i platila koliko su tražili ne bih niti znala kolke ovce ispadnu ljudi i koliko nas kradu kada nešto kupujemo.Jer ja nisam kupila kuhinju sa skladišta koja je bila na sniženju,nego se radila u tvornici po naruđbi nakon izmjere u mojoj kući.