Evo,brali mi jučer krumpire,palo nešto kiše pa se moglo,je da sam se naradila ko konj,ženski,naravno-sad,da sam rekla kobila to baš ne bi uvjerljivo zvučalo,a i nekako bi ispalo prostački,jer govorila je baka moga muža uvijek kada bi vidjela neku ženu kako se nedolično ponaša iliti radi gluposti-gledaj onu kobilu kaj zdelava. A ja jedna fina,pristojna i nadasve kulturna jedna žena,kako bih ja mogla biti kobila,ajd,da imam bar petnaest godina i deset kila manje,bila bih ždrijebica,a to već puno lijepše zvuči,nekako u uhu zvoni,i,to bi moglo proći. Ali ovako-ja na kombajnu-pa još radim,ždrjebici nisam niti blizu-a ženskom konju jesam.K vragu,šta ja to opet pričam,nešto drugo hoću reći, ima sa krumpirima isto veze,a obećala sam reći prije,samo sam zaboravila.Alzehmer me valjda lovi.Brus-malo sam se ulijenila-Evo ću sada ispričati kako sam stekla jednog prijatelja dalmoša-dalmoš je zato što je iz Trogira,a Trogir je u dalmaciji.Logično.Čitala sam nekada jednu knjigu-"Izabrani filozofski spisi",ne znam odkuda mi,znam da je kćerka u gimnaziji imala kao predmet logiku i filozofiju-otuda valjda.Ili nije.Bila je iz knjižnice,a ja sam imala člansku iskaznicu.Duuuug
tuda je bila.Čitam ja sve što mi pod ruku dođe osim ljubavniih sladunjica,to mi je bljutavo,kažem ja uvijek-ljubav treba živjeti a ne ljubavne sapunice čitati.I sve što počnem čitati pročitam,samo mi jedna knjiga ostala nepročitana,sjećam se ko danas-uzela ja u knjižnici nekog španjolskog pisca-ne sjećam se više kojeg"Sumrak partrijarha"pročitala sam prvu stranicu,sjećam e,bila je cijela stranica jedna rečenica i u toj jednoj rečenici bile obrađene četiti teme,i da se zakolješ,ne možeš ti to pratiti onako premoren kakva sam bila,pa sam nakon drugog liste,treće stranice jednostavno je zatvorila i predala natrag nepročitanu.I dan danas mi zbog toga žao.Kvragu opet.Idemo na krumpire.I dalmoša.
Bilo je to ovako-bilo je to ono kada sam ja,to se već zna. odlazila na Žitnjak sa krumpirima,a taj sam puta bila ljeti,krumpiri su bili još mladi,a mladi krumpiri kada se poberu ima da se odmah prodaju i potroše,jer mladi krumpiri na onoj ljetnoj vrućini ne mogu dugo čekati da uskoče u lonac,počnu brzo kvariti se i trunuti,a to je problem.Veliki,veliki problem.Me je,stvarno.Skužila sam ja to brzo,već drugi dan kako sam na tržćnicu došla,dopeljala ja pet tona,kaj pet,na pet je zastava bila registrirana,a tovarilo se skoro pa uvijek bar pola tone više,a najčešće i tonu.
A ko za inat,skupilo se nas poprilično sa krumpirima taj dan.Prodavalo se teško.Kada ne ide,onda jednostavno ne ide.Možeš ti i na trepavice stati-zajeb je zajeb.Teški.Uspjela sam ja nekako prodati pola,ali ostalo još jedno dvije i pol tone,nešto više čak za slijedeći dan,a već sam predvečer vidjela da se ovo ne bu dobro završilo.U skoro pa svakoj vreći već se naziralo izdajničko vlaženje,siguran znak da će do jutra u taj krumpir prst upasti ko u pekmez,a to zbilja,zbilja nije dobro.Lopše je to u punom smislu riječi.Pa sam ja odmah još navečer razradila strategiju izlaska iz krize i odlučila ju primjeniti na prvom kupcu koji mi ujutro naiđe.A naišao je on.Ali ne ujutro.Naišao ja nešto prije podneva,ujutro nije bilo ama baš nikoga koga bi interesirao krumpir koji je već počeo tu i tamo suziti ko da od jada plače.Svaki bi samo pogledao i otišao dalje.A on,onako visok,mlad,(moram reći mlad-čovjek je samo dva mjeseca stariji od mene,a ja sam u to vrijeme bila - mlada;hi,hi),naivan,ma je,naivan,jer,tko,kada kupuje krumpire gleda prodavača,mjeri ga od glave do pete,gleda u oči,svuda vrluda,a u kamion i krumpire ne gleda,pita samo pošto,i kolko na kamionu ima.I pošto.Hm.Sjećem se ko danas-bila cijena kuna i pol.I ja njemu reknem-kuna i pol.Da budem iskrena-bio mi simpatičan,i bilo mi ga žao.Iako sam željela pod svaku cijenu prodati te krumpire i riješiti ih se,Pošto-poto.Ali,njega mi nekako nije dalo preveslati,bilo bi bolje da ja to rastepem malo pomalo,pa od kune i pol odustajala nisam,sve u nadi da će odustati i otići,ali nije se dao.Uporan čovjek bio,krumpire i dalje gledao nije,a mene bi već sigurno i zatvorenih očiju do u detelje mogao opisati.No,toliko je ipak bio pri sebi da je u jednom trenutku pitao-a može li to nešto niže.Nemože-rekla sam ja,ali bez efekta.Odustajalo se nije,a niti odlazilo od moga kamiona.Pričali smo mi tako ješ neko vrijeme,mjerkali se uzduž i poprijeko,kada on napokon reče-i,hoćemi li ići pretovariti?Vidjela sam ja da je vrag šalu uzeo,znala sam što prodajem,i odstupanja više nije bilo,a prodati sam morala,ipak su poprilični novci u pitanju bili.Pa sam na brzinu rekla-ajd,neka bude na kunu i trideset.Evo ste me nagovorili da spustim dvadeset lipa.Pogledao ma iznenađeno-valjda mu nije bilo jasno kada je to trežio,jer on se pomirio sa kunom i pol,a ja mu nisam htjala ništa objašnjavati.I otišli mi i pretovarili,pozdravili se-I on otišo za dalmaciju.A ja kući.
Sreli smo se opet za petnaestak dana,Došao je do mene,i prvo što mi je rekao bilo je-ti si mene privarila.Pa kako,pitala sam ga,u čemu sam vas privarila.Ma si mi prodala trule krumpire.A-ha.Tu smo.Ček malo.A jesi ti prijatelju gledao šta kupuješ.I jesi se zapitao zašto si htio platiti kunu i pol a ja ti naplatila kunu i trideset.Jel se kada se krumpiri kupuju gleda prodavač ili roba.Ma ajd se skuliraj malo.To što si doma morao prebirati krumpire nisam ja kriva.Ja sam se svim silama trudila da ti to ne kupiš.Ali ti bio uporan.A šta ti ja mogu.Jesi li prodao krumpire? Jesi. Jesi li zaradio na njima?Veliš,jesi?Pa što te onda muči?Malo dodatnog posla.A šta sada želiš?Još krumpira?Sve?Pa kuda opet gledaš?Moram li se ja popeti na kamion da konačno pogledaš šta kupuješ?Cijena?Pa kuna i pol.Zašto sada kuna i pol?Pa zato što su sada krumpiri zbilja dobri.Budeš zaradio za mercedes.Dobro,ne za cijeli,ali za jedan kotač sigurno.Da ti spustim malo?Ne bude išlo.Nemože.Ma neću te ništa privariti opet,nisam te ja niti prvi puta privarila,problem je bio što si ti u krivom smjeru gledao.Ajd,izbroji pare i idemo na pretovar.
Platio je on kunu i pol,pretovarili smo,a kad je bilo gotovo,veli on merni-ajmo,idemo nešto popit.Otišli mi u kafič,naručili,veli on-ja ću platiti.Ne,velim mu ja,ja sam iskasirala dobru paru,evo ja plačam.Ma ne,neće on niti čuti,nikada njemu žensko nije platilo piće,nema šanse da on popije nešto za moje pare.Ma pij ti samo Vicko,ja ću platiti,ne piješ ti za moje pare,piješ ti za svoje,
ja sam ti imala namjeru spustiti deset lipa na količinu,ipak si sada pet tona uzeo,to ti je petsto kuna,a ti si i opet u krivom smjeru gledao,popiti ćemo mi i drugu turu,i drugu ću ja platiti.Tvojim parama.Za petsto kuna možemo kolko još hoćeš, ne možeš ti tolko popit kolko ti ja za to mogu platiti.
Postao Vicko naš kućni prijatelj,kako,druga je to i duga priča,evo,već petnaestak godina,i uvijek kada se vidimo prepričamo opet našu trgovinu,A kotač na mercedesu se vrti još uvijek,a veli Marija,njegova supruga-vrijeme je da nas dvoje opet počnemo trgovati-treba auto mijenjati.
