Imala sam strašan plan,ali ništ - poraz.
Bilo je to ovako - preksinoć mi spavamo i negdje oko tri ujutro tuli alarm.A imamo mi alarm na plasteniku u kojem je salata.I probudi mene muž, veli, netko je ušao. I on navuko hlače i samo jaknu na potkošulju, natikače na bose noge i trk. Ja to više onak, elegantno - bez čarapa ništ. I ja još nisam uspjela sve posložiti na sebe - nisam si mogla naći hlače ko za vraga a u tajcama mi se sam ni dalo po snijegu bauljati - i dok sam se ja najljepše spremila, eto ti njega sa natikačama punim snijega natrag - veli - nije naš.Tamo iza kod otpada, na autu tuli. I spremim ja njega natrag u krevet, omotam se oko njega a noge mu leeeedeeeneeeee....i grijem ja njemu noge zdušno, ali....je da sam ja njega ugrijala (ma kako nebi, umene srce vruće), ali, ko što velim - ali - ono što je njegova pokojna baka uvijek govorila - osjetljiv ko pisano jaje (uh, materemu, sada sam se sjetila vica o muji i devcu). I bio on jučer dobro, i snijeg razmetao čak, je da sam mu gasa dala jednom šalicom toplog kapučina i jednim vrućim obečanjem nečeg o čemu neću ništa reći, i tak je on to nabrzaka, snijeg razmetal - kam su misli opet poletjele, jel, ali su se posljedice počele osjećati već sinoć polako. Prvo je navečer tražio čaj. A ja, supruga dobra - ne ko svaka druga, nego baš dobra, ošla u kuhinju i pretražila sve kaj se pretražiti moglo, i negdi tamo sasvim na kraju, iza nagužvanih salveta i vreća za smeće naišla na neki kamilica menta i još nešt miks, četiri vrečice, i ja uzela sve četiri i bacila u kipuću vodu i k tome još dvije žlice šečera tak da mu bude slatko,ali ne preslatko. Sad - zašto dvije a ne tri ili četiri, ima tu razloga, zapravo ima tu mojih skrivenih motiva - pa nis ja bedasta pa da on skuži da postoji i nešt slađe od mene, pa da postane ovisnik o tome slađem, volim ja više da je on ovisnik o meni, ovakvoj preslatkoj (ne sladunjavoj - moja je opća deviza - volem slatko, nevolem sladunjavo, sladunjavo je bljak), miloj i dragoj - o jebote, kak se već dugo nis sjetila reći glasno da sam mila i draga, a vidi me.....čista slatkica - tak ti je to dok čovjek zaboravi svoju vrijednost pa se divi svemu i svačemu samo ne sebi. Ubiomebog kak sam bedasta.
A je, i tak ti ja skuham taj miks kamilica menta i još nešt, ulijem u onu velku šalicu od pol litre u kojima mi kapučino svako jutro srčemo i u kojima kapičino služim svim gostima koji su mi dragi pa ih lovim na foru da ostanu što duže - ma to ti je ono - nemoš ti pol litre kapičina posrkat dok rekneš keks, a onda se razveže priiiičaaaaa......i tak, sjedi se i melje svakakvih gluposti, a ja uživam. U bedastočama. Ma uživam ja i u spametnim razgovorima, da nebu bilo zabune. Koja sam ja pametnica dok oću biti, prepoznati me nemoš jednostavno - zato ljudi i neznaju sa sam spametna jer ne kuže da sam to ja, i da je ona bedasta ja samo kamuflaža ove spametne, a oni nemreju vidjet ništ ispod kamuflaže, ma bi mogli stoposto al ne žele. Ko ih briga. (primjećuje se da namjerno nisam htjela reći "ono kaj se dela dok se dvoje skinu" a?)
A pa da, i srko ti on taj miks poluslatki koji sam mu ja slatka ovak kak jesam - totalno - donjela na trosjed, i već je daklem to bio prvi znak nadolazečih poteškoča koje će nahrupiti ujutro. A ujutro je to bilo ovako :
Probudila se ja i ko i obično ošala ja u kuhinju skuhati kapučino i odnjeti u krevet - jesam - mislim, skuhala i odnjela. I legnem ja opet, ko i obično, zavučem se ispod pokrivača, okrenem na bok prema njemu i gledam ga. Spava. Spava on ko da nikada spavao nije, i vidim - opet ko i obično, buditi se nema namjere. U, takvoj situaciji ja posežem za svojom čudesnom tehnikom buđenja. Ma kaj buđenja - nježnog, ali upornog razbuđivanja. Prvo ga uhvatim za rame i prodrmam par puta i pitam - si se naspaval? On veli - ammmmmmmmmmmmm....pričekam malo,izbrojim u sebi do deset pa ja opet tako - prodrmam. E, tu on veli - pusti me na miru. Pa ga ja pustim. Izbrojim u sebi do dvadesdeset, pa ga drmam opet - pa ga pitam - a kaj, budeš još spaval. Je, veli on. I ja čekam opet, pa opet drmam i pitam - a jesi se sada dost naspaval.....veli on - ne. Čekam, pa drmam opet i pitam - a kaj, očeš još spavati......e, sada smo već na trifrtalj puta za širom otvorene oči i onda nastupam najjačim argumentom - uzmem šalicu sa kapučinom i stavim mu je tik ispod nosa. To je to. Kraj posla. Ima zapravo tu još nekih riječi koje nisu za javnost, pa ih neću navoditi. Ma nema veze - zapravo je glavna caka što slijedi iza toga. A slijedi jedno krasno čohljanje po leđima ako nisu nokti prije toga porezani. A najčešće nisu. Ima taj moj muž tu gadnu naviku da kada su mu najljepši za čohljanje on to poreže, i ne samo poreže nek još i rašpicom rašpa - je me jednom raspizdil pa sam mu rašpicu sakrila al ju je našel - izgleda da sam jako predvidiva kad je odprve skužio di mora tražiti.
No,na čohljanju smo konačno. E, to, to čohljanje je ono kaj je bitno.
I tako ja njega i jutros fino razbudila, sa kapučinom naravno, i naravno, očekivala ja i primjerenu nagradu za to. Ali brus. Već kod prvog otvaranja njegovih očiju skontala sam ja da nešt nebu izašlo kak treba. Mumljao je i grdo se držal, naduren je bil ko ono dok sam mu pojela njegova dva kolača koje si je on ostavil za poslije. Već sam rekla da on nezna ništa o pravilima bračne stečevine - ono - pola pola - a jebiga, malo mi je sumnjivo to kaj on niti nakon toliko primjera i situacija koje sam mu priuštila još to ne kuži, koji je to vrag ni mi jasno - al nebum sada tu iznosila svoje sumnje.
No, neme veze, je se on malo udobrovoljil dok je kapučino nanjušil - ali je otvoril oči napol i dramatično izgovoril - betežen sam.Grlo me boli.
Uzbuna!!!!!!!!!!!!!!!!
To grlo me boli je znak da treba pobjeći na drugi kraj svijeta kolko je to cendravo dok njega grlo boli. Ali meni baš nešt do čohljanja bilo. Pod svaku cijenu. Mislim si ja - nebu to išlo bez jednog dobro razrađenog plana i taktike, ali sam probala najprije uhodanom metodom - dignem potkošulju čist gore,do ramena,okrenem se na trbuh,i primim njegovu ruku i metnem na svoja križa.To je polazna točka. Onda se šeće gore - dolje....lijevo -desno..... hm,figu . ni dal ruku pomaknuti. Jedino kaj sam dobila bilo je jedno srdito pusti me na miru. Hm.Kaj sad?. Prebirala sam po mislima ko kompjuter po memoriji i pao mi na pamet najjači argument. Pa mu rekla - ajd, bar malo, možda ti je ovo zadnje čohlajnje, kaj ak merješ i nikad me više čohljati nebuš mogel, bude i tebi i meni žao kaj smo se tako rastali.
Ništ od moje argumentacije. Ni upalilo. Jedino kaj sam dobila je grdi pogled, patnička faca, konstatacija da nisam normalna i da bi betežnoga čovjeka v grob pospremila i da nemam milosti , da si bude sad nokte porezal za inat do mesa tak kaj mu nebudu mjesec dana zrasli.
I tak.
Ima dana kad i najgenijalnij plan kiksne. Izgubiš bitku. Eh.