KAKO BAŠTU UČINITI PLODNOM
Ruski naučnik Dokučajev je tvrdio: „Nema loše zemlje, ima samo loših
gazda“. To znači da plodnost bilo kog zemljišta zavisi od toga kako ovaj ili onaj gazda
obrađuje svoju zemlju.
Svima je poznato da biljke dobijaju hranu – razne rastvore hemiskih
elemenata, iz zemljišnih minerala. I bilo koje zemljište, peskovito, glinasto,
suglinasto, tresetno i drugo, to je, ustvari, konglomerat minerala. A ti minerali su
složena jedinjenja najrazličitijih hemijskih elemenata, predstavljeni celom tablicom
Mendeljejeva, sa različitim količinskim odnosom. A to pa znači da svako zemljište
sadrži minerale, odnosno jedinjenja hemijskih elemenata, neophodna za rast
biljaka.
Zbog čega biljke nejednako rastu i donose nejednake prinose?
Stvar je u tome što se zemljišni minerali praktično ne rastvaraju u običnoj
vodi, snežnici, kišnici, ili polivnoj. Zato hemijski elementi, odnosno minerali, ne
dolaze u površinske vodene rastvore i ne postaju biljna hrana. Minerali se
rastvaraju samo putem organskih kiselina, a te kiseline proizvode živi organizmi –
mikrobi, bakterije, gljivice, plesan, mikroalge, razni crvi, gliste, stonoge i ostali
stanovnici tla. Ta živa zemljišna sredina se hrani organikom (kompostom) i udiše
atmosferski vazduh koji sadrži kiseonik, azot, ugljendioksid, vodu i mnoge
elemente sa Mendeljejeve tablice. U procesu prerade organike (komposta),
zemljišni organizmi razlažu u zemljištu složene organske kiseline koje rastvaraju
zemljišne minerale, transformišući ih u vodene zemljišne rastvore. Osim toga, zemljišni mikroorganizmi procesom življenja vezuju svojim izlučevinama, znači sa
zemljišnim rastvorima, elemente vazdušne atmosfere, koju udišu (pre svega azot,
kojeg u vazduhu ima oko 78%).
Različita zemljišta (peskovita, supeskovita, glinasta, suglinasta, tresetna i
ostala) u različitom stepenu su pogodna za život ovih ili onih zemljišnih
organizama. Populacija ovih organizama u raznim zemljištima je različita i po
sastavu i po količini. Zato se u tim zemljištima formiraju strukturalno različiti
mineralni rastvori. Upravo zbog toga na različitim parcelama biljke različito rastu i
razvijaju se i donose različite prinose.
Pedologija smatra da je plodno zemljište ono koje:
o ima najmanje 7% humusa,
o ima u svom sastavu dovoljan broj aerobnih (kojima je za život
potreban kiseonik) i anaerobnih (kojima nije za život potreban
kiseonik) živih organizama i druge živadi;
o je rastresito, sposobno da propušta atmosferski vazduh i vodu
od padavina;
- koje je sposobno da zadrži vlagu u sloju korenja, ne dozvoljavajući
vlagi da propada u niže slojeve i da odlazi sa zemljišnim vodama na površinu, na
površinu leje, i da ispari u atmosferu;
o ne „pliva“ posle zalivanja i atmosferskih padavina;
o koje uvek ima hrane za zemljišne mikroorganizme.
Bilo koje zemljište može takvim stvoriti dobar gazda bez naročitih fizičkih
naprezanja i trošenja novčanih sredstava, ako živi u slozi sa prirodom i ako bude
primenjivao na svojoj zemlji agrotehniku prirodne zemljoradnje.
1. Humus – to su dalje nerazloživi organski ostaci zemljišnih organizama i
njihovih izlučevina . On nije hrana za biljke. Osnovna njegova zasluga je u tome što
čini podlogu rastresitom, pa tako omogućava dotok atmosferskog vazduha i vlage
od padavina, jer se sastoji od granula (kaprolita), a masa mu se sastoji od 50%
praznine između njih. Te praznine i omogućavaju protok vazduha i vlage od
padavina u zemljište. Te iste praznine omogućavaju korenju biljaka brži razvitak u
potrazi za hranom. Što je deblji sloj zemljišta, u kojem se nalazi humus, to više
hrane mogu naći biljke, a što je više u zemlji humusa, to više prinosa ubira dobar
gazda, ako se postarao za sve to.
2. Aerobni i anaerobni zemljišni mikroorganizmi stvaraju u zemljištu
humus i što ih više ima u zemljištu, oni sve više razlažu u njemu organskih kiselina,
samim tim je u zemlji sve više razloženih minerala i hrane za biljke, zemlja je
plodorodnija, samim tim su i veći očekivani prinosi kultura. Dobar domaćin mora
brinuti o tome, da omogući u zemljištu život što veće populacije živih zemljišnih
organizama u proleće, leto i u jesen; u proleće – što ranije, u jesen – što kasnije.
Obrada zemljišta sa prevrtanjem busena ašovom ili plugom dovodi do uništenja
aerobnih i anaerobnih stanovnika tla; do toga dovodi i primena „na dušak“
(odjednom) mineralnih đubriva. Za očuvanje u zemljištu živih organizama dobar
domaćin ne treba da obrađuje zemlju prevrtanjem busena, ne treba da primenjuje
nikakva hemijska đubriva i sredstva za zaštitu od štetočina i bolesti. On mora da
shvati da ne treba da hrani biljke, već žive organizme u zemlji. Hranjenje tih
organizama na malim površinama, baštama, ne sme se vršiti sirovim stajnjakom,
ne sme se zakopavati u zemlju previše sirovih siderata (zeleno đubrivo), (u
njihovom okruženju uništva se previše aerobne populacije živih organizama), već
organskim kompostom, pripremljenim od organskih otpadaka iz bašte, kuhinje, od
domaćih životinja. Stajnjak i siderati mogu biti primenjeni, ako se pri njihovom
unošenju u zemljište deo bašte, na koju se unosi, ostavi godinu dana da se
„odmara“.
3. Mikroorganizmi, koji žive u zemljištu, za prolećno-letnji-jesenji period
jedu korenje biljaka, izraslih na lejama u svim slojevima. Namesto korenja u zemlji
nastaju tunelčići preko kojih u tlo dolazi vazduh i vlaga. Od razloženog korenja na
raznim nivoima zemljišta nastaje humus, i zemljište postaje rastresito do dubine
prostiranja korenja uginulih biljaka. Ova dubina je mnogo bolja nego što bi bilo
urađeno ašovom ili plugom. Iz godine u godinu, ako domaćin ne ometa prirodu
ašovima i plugovima, tih „tunela-prolaza“ i humusa u zemljištu biće sve više, zemlja
će bivati sve rastresitija i plodnija.
4. Kako je već ranije rečeno, humus ima vrlo korisno svojstvo plodnosti:
njegove čestice, granule, imaju u omotu električni naboj. Takvo svojstvo nemaju
obične mineralne čestice iz zemljišta. Pod dejstvom eletroteže na površinu čestica
humusa se lepe i pričvršćuju, stvarajući opnu, zemljišni mineralni rastvori. Ova teža
ne dozvoljava da mineralni rastvori cure u niže slojeve zemljišta i odu iz leja u
podzemne vode, a takođe im ne dozvoljava da se penju kapilarima grunta na
površinu leja i odatle da ispare u atmosferu, ostavljajući na površini mineralne soli,
koje obrazuju čvrstu koru, koja ne propušta ni vazduh ni vlagu. Humusne čestice
zadržavaju na svojoj površini zemljišnih rastvora sedam puta više, nego što je
njihova masa (težina). Što je više humusa u zemlji, to se više mineralnih rastvora
zadržava u korenastom sloju leja, samim tim, bolje se i potpunije hrane kulture.
U atmosferskom vazduhu uvek ima vlage, koja zajedno sa njim prodire u
zemljište, ako je rastresito. Ova vlaga se stalno kondezuje na česticama grunta, koje
su hladnije od atmosfere. Ova vlaga pospešuje razlaganje zemljišnih minerala, koji
se talože na površinama humusnih čestica i stalno nadoknađuje onaj deo
supstanci, koji je potrošilo korenje biljaka. Ustvari, tako se u prirodi vrši takozvano
„suvo“ zalivanje. A to, opet, znači, što je više u zemljištu humusa, to manje
biljkama treba zalivanja ili atmosferskih padavina. Šta više, što je toplije, to se više
taloži u zemljištu vlage metodom „suvog“ zalivanja. Ukoliko je u zemljištu više
humusa, vlaga i rastvori se ne penju na površinu leje, na njoj se ne formira kora od
mineralnih soli koja zatvara propuste za vazduh i vlagu. Time se bašta oslobađa
kopanja i oranja posle svake kiše ili zalivanja.
Znači, baštovan, koji nema mogućnosti da drži deo bašte neobrađen, mora
primeniti mere popune i uvećanja humusa u svojoj bašti unošenjem i u proleće, i u
jesen, organskog komposta, a ne sirovog stajnjaka i mineralnih đubriva.
B.S. Anennkov
