Baš imam sreće - probudila se ja jutros u devet,a kroz prozor suuuunceeeeee.....sve blista, sjaji, grije....čujem lupa kamion za smeće vani,a reko mi sinoć muž,budu sutra kupili smeće,da ispeljaš kantu,prepuna je.....budem mislim ja....i tako ja izletjela iz kuće, nabacila samo kućnu haljinu,nisam stigla papuče naći, onak bosa jurim ja iza kuće - kad kante nema....pa se okrenem i vidim je ispred ograde vani. otpeljal je muž. I ni mi dosta to,nego me odmah i ulovila grižnja savjesti kaj sam spavala do devet a tako lijepi dan ,i ta me grižnja savjesti prala do maločas - ono-lijepo,toplo,sunčano a ja ništ ne radim - kak je to grdi osjećaj, ebote, za nepovjerovati.
E, sada sam nasmješena i bezbrižma - ovaj čas je sunca nestalo,naoblačilo se, postalo hladno i tmurno i uopće se više ne sekiram kaj ništ ne radim. Tko normalan nešt dela po tmurnom i hladnom, idem se bacim u depresiju lijepo i budem čekala da grane sunce. Hehe...