Dogodovštine iz naših života

[johabica]

Darijus,ti si promašil profesiju.Sa onim snažnim rukama sa kojima si gurao teške bale slame u peć bi ribal zahode ko od šale.E,čovječe kud promaši profesiju......giggle):giggle):giggle):giggle):giggle):

 

[johabica]

Pisala ja neku večer odgovor na jedan post,pa se sjetila nešto.Pa ajde da napišem kako sam jedne tamo neke daleke,.malo iza završne ratne godine gore iznad Knina skoro umrla od straha.Tu se odmah može jasno isčitati da mi hrabrost i nije na nekom nivou,ali imam olakšavajuće okolnosti-bio je mrak,teški,mrkli mrak,noć bez zvijezda,nebo tmurno,predzorno.

Imali smo mi kamion,onu Zastavu 650 AD,produženu pettonku,koja je meni bila u malom prstu što se vožnje tiče,ali to se već zna,jel.Imala je ta svojih mana,ništa velikoga,kada ispuniš listič,turneš ga u tahograf,staviš u prvu,drugu,treću,ide,šaltaš dalje,guta mala kilometre,vozi do cilja i ne pravi nikakve probleme.Probleme mi je obično radila kada bih došla do cilja-na Zelenu u Zg-e,onda bi iz mene izvukla snagu svih mišića i ruku i nogu.Zakaj?Pa ta je imala mehanički volan,a kada sam došla do svoga mjesta trebalo se sparkirati na dva i pol metra širine,a sa lijeve i desne strane hrpe istovarene robe.Pa onda ideš prvo ukoso prema tuđoj robi.I to nije problem.Problem je kada ideš unatrag,a onaj mehanički volan moraš skoro na mjestu smotati do kraja kako bi se poravnao zadnji kraj,a nos naciljao uski prolaz.Obično mi je to poravnavanje uspjevalo iz prve ruke,nogama bih se uprla u pod i vukla volan da bi mi se oči izbečile.Ali,dok sam bila preumorna od nespavanja,znalo bi mi se omaknuti za par centimetara,pa se moralo motati još jednom. Eh,onda bih se razbudila odmah i sebe počastila sa par epiteta,ponovila sve ispočetka,uvukla retrovizore,jer su ti na tržnici napravili takva mjesta da sa raširenim nisi mogao ući a da ih ne polomiš.Ovo zapravo nema veze sa onim što sam započela,ali će objasniti zašto sam sa je jako razveselila kada sam prvi puta sjela za tek kupljeni Mercedes 22-44,krasan plavi dvanaest i pol tonac,jest da smo ga mi tovarili petnaest.Ma šta je to njemu-prateća osovina, zračni jastuci,grijanje ko u priči-pojačano Webastom na plinsku bocu,sa dva kreveta u kabini,iiiiiiiii....EPS volan.E,od svega ovoga,to,EPS volan je ono što jer meni bilo najvažnije.Natovariš petnaest tona,trkneš ga sa dva prsta i okrečeš kud te volja.Oči ostaju na mjestu,ne beče se ,mišići ko da vrtiš vrtuljak,bez napora,bez kapljica znoja koje ti iskoče na sparnom ljetnom jutru.To ti je hidraulični volan.A osim toga,kaj,i nakon toliko godina koliko je prošlo,konačno mogu priznati-ja ali baš nikada na Zastavi u retrovizoru nisam vidjela prve kotače kako god namjestila retrovizore.Lijevi sam vidjela samo ako bih otvorila prozor,a desni sam već iz prakse predpostavila kuda ide.Bem ti visinu stošezdesetijedanipol.Ali,u mercedesu sam vidjela svih tri para.Imao retrovizore ko ogledala,nema da ti bilo šta promakne.I tako bih ja priklala mercedes,išao ko avion,ja visoko gore,sve vidim, on klizi,prede,nema greške.Ne mogu reći da sam ga prečesto vozila.Tako,kada je trebalo tu u okolici nešto otići,ili najčešće kada bi se išlo na duge rute,tamo do Zg,ili Splita,a muž bio umoran,malo zamjene.Ili kada se nije za osam sati moglo stići na cilj,pa bi se trebalo pol ure stajati da nam poličniki ne opandrče kaznu.Tako je bilo i toga puta.Išli mi za Split preko Knina,bila prošla ponoć odavno,ali se vozilo polakše nego obično,neke gužve predvečer bile na cesti.Inače se znalo stiči za osam ili osam i pol sati,ali ovaj puta se nije moglo.Pa sam ja morala odraditi jednu dionicu kako bi suprug na tahografu imao onih obaveznih pola sata odmora.I odradila sam ja tih jedno sat vremena,i petnaestak minuta prije Knina mi se počelo spavati.Pošteno.Pa sam stala,sjeo muž opet za volan,zamjenio opet tahograf i krenuli mi dalje.On za volan,a ja se skinula,i onako u ko za krevet legla u krevet. Gornji.Točno do iznad Knina.A tamo,iznad,na onom proširenju ceste stajali plavci.I podigli crvenu palicu "STOP".I muž stao.Plavac prišao,i tražio isprave-uobičajeno-vozačku,prometnu.Pa mu suprug traženo i dao.Pa tražio tahografski listić.Dao mu i tahografski listič.Gledao čovjek,gledao,i onda skužio.Pa pita-a gdje je predzadnji listić.Pa mu muž dao i taj.Vidio on da je šofer bio drugi,al mene nije vidio.Ja sam se zavukla ispod deke,i niti proviriti nisam htjela.Sve dok policajac nije zapitao-a gdje je drugi šofer.Nato sam je provirila,duga mi se kosa rasipala preko ramena,a ovaj otvorio oči i usta i gleda me.Gledao me jedno vrijeme,pa pitao kako se zovem.Pa me tražio vozačku.Pa je sa mojom vozačkom otišao do svoga auta.Vratio se za pet minuta.Ali mi vozačku nije vratinda je tražio muža da izađe i pođe sa njim.Prvo što mi je palo na pamet-dobro je,vagati nas neće,a kazne smo već navikli plačati,nešto će suprug iskeširati i idemo dalje.Figu.Prošlo je dobrih deset minuta,a od supruga niti traga.Niti policije.Malo sam se nagnula i pokušala u retrovizoru vidjeti šta se događa.Nisam vidjela baš ništa,mrak je bio ko da si zatvoren u sobi bez prozora.Čekala sam još par minuta,a onda me pomalo počela hvatati jeza.Poratno vrijeme,pusta cesta,već pola sata nisam vidjela nijedno vozilo u prolazu,i počele su mi se čudne slike redati u glavi.Od razbojnika obučenih u policajce do zaostalih ratnika željnih osvete,sve se to u meni uskomešalo.A onda je došao policajac ,stao ispred kamiona,zagledavao ga,a onda opet pogledavao mene.Stajao tako jedno pet minuta i opet nestao.A onda jedan sat nije bilo nikoga.N i k o g a.Niti policije,niti muža.Kamion je radio,svijetla su bila upaljena,nigdje nikoga a ja se smrzla od straha,polugola u gornjem krevetu tople kabine.Evo,ću reći iskreno-nisam se usudila otvoriti vrata.Nisam se usudila izaći,jer koga vraga ima policija nekoga pregledavati više od sat vremena ako su to čista posla.Bojala sam da ću izaći i vidjeti muža mrtvoga nasred ceste,a možda su još tu pa će klepnuti i mene.Sjedila sam ja tako u krevetu,kalkulirala i vagala šta napraviti,kad se odjednom iz pravca Knina pojavila svijetla automobila.U tom trenu sam primjetila i jednog plavca kako ide prema njemu sa podignutom palicom,i moga supruga kako ide prema kabini.Eh,kakvo je to olakšanje bio.Ali su mi vragovi uzeli godinu dana života.

Kaznu platili nismo nikakvu.U tehničkoj knjižici i u onoj drugoj se nisu podudarali brojevi.Kada se kupio kamion,na tehniočkom je službenica nešto zbrljala.Pa su revni plavci to silom htjeli na sve moguće načine provjeriti.A kako stanica za tehnički pregled noću ne radi,pokušavali su sve čega su se sjetili.Više od sat vremena.A ja sam za to vrijeme umrla od straha.I umirala sam sve dok nisu odustali.Da se nije pojavio onaj auto,tko zna dokle bi još bili.Bem ti noć iznad Knina one tamo davne poratne godine.

 

[ajkula]

pa nije moguče da na tim dužim relacijama onaj Walter nije bio negdje sakriven za ne daj bože,kakva dobra palica i slični rekviziti,a možda se i dečkima u plavom zaželilo društva a na pustoj cesti je teško nakupiti kvotu

 

[johabica]

Bio Walter,bio,uvijek je taj išao sa nama,uvijek je bio ispod jastuka donjega kreveta,ali ja sam po prirodi pacifist.A sada više niti sama ne znam jesam li ga se u onome strahu uopće sjetila.

Ko što bih ja rekla-bem ti živiot,što sve jedno sitno žensko mora proći u životu.

 

[DARIJUS]

vrlo je koristan i običan zračni pištolj,... sjećam se kak sam se lijepo lagano vozil sa svojim pasatom karavanom 79. godište, a nekakav francuz se silom guzil iza mene i htjel napred, i blical je i trubil, i opet blical, pa se popikaval skroz na moju kuku...i onda je na ravnom dijelu krenul u preticanje,... i dođe usporedo sa mnom, pa spusti prozor i počne pokazivat posti prst, pa se pikat u glavu da sam lud, pa se sav zapljuval kak mi nešto objašnjava...
a ja, hladan ko špricer, ruku pod zic i izvadim kvrgu od pol metra, spustim svoj prozor i lagano pištolj uperim u njega...joj, je taj lik jako zakočil...više mu ni bilo sila napred ić, ostal je parkiran na prvom mostacu...giggle): godina je bila 95.ta ili 96.ta...
od tada je broj francuskih turista u laganom padu...blush):

 

[mika]

@darijus :icon_pray::icon_pray:

 

[mali plavi]

heh tak znači opasan si ti tip heh
dovoljno samo da naspraviš iz drva lik pištolja i ofarbaš ga ko pravog i onda zahebavaš one koji pretiču

 

[johabica]

Darijus,pa ti si znači bil pravi Talični Tom.A si imao kraj sebe i Šnjofonju?

 

[DARIJUS]

Darijus,pa ti si znači bil pravi Talični Tom.A si imao kraj sebe i Šnjofonju?

Johabice, zbog tebe bi ljudi morali imat kraj sebe GARONJU!

:icon_wink:

 

[johabica]

E,ja već sada niš ne znam.I niš mi nije jasno.Ja ovako mila i draga,dobrodušna i pristojna.I da mi se inplicira kako bi me se trebalo plašiti.I Garonju imati za zaštitu.Jel si ti to siguran da misliš na mene?

Iz kog je crtanog Garonja?Nije valjda iz doba kada sam već sa crtanih junaka prešla na žive.inlove): :icon_lol::icon_lol::icon_lol::icon_lol::icon_lol:

 

[DARIJUS]

garonja je negdje iz vremena Mirka i Slavka...giggle):

 

[ajkula]

ček ček da malo razjasnimo ,dali je to onaj Garonja što maše repom ili onaj garonja što služi uništavanju neprijateljske žive sile,da se čovijek ne pobuni oko Garonje u postu:icon_pidu::icon_pidu:

 

[DARIJUS]

ček ček da malo razjasnimo ,dali je to onaj Garonja što maše repom ili onaj garonja što služi uništavanju neprijateljske žive sile,da se čovijek ne pobuni oko Garonje u postu:icon_pidu::icon_pidu:

ovaj drugi, tebi omiljeni happy):

 

[ajkula]

E hvala na objašnjenju DARIJUS,ma da se ljudi ne bune,ma je da je moćan stroj ali nahebe onaj koji ga mora tegliti,meni više odgovaraju manje igračke tipa PKT ili Ultimax,onako malo za novogodišnje veselje,eh sad kad smo kod novogodišnjeg slavlja,jedna malo nezgodna situacija koja je počela na novu godinu a završila je tek u ljetu u žetvi,naime pošto je za vrijeme domovinskog rata bilo normalno imati doma hrpu te malo jače bum pirotehnike,naša ekipa je negdje dobila jednu trenutnu tromblonsku minu ,onu tanju za živu silu,ali navodno nisu htjele reći bum,a pošto smo bili malo opićeni budemo mi njega okinuli na samu staru godinu,rečeno i napravljeno,povadili mi sve osigurače i odleti mina ali ne reče bum,e onda je počeo nastajati problem,gdje je odletjela,pošto je bila noć ,čekalo se popodne da se razbistri glava i krenulo se u lov na malu zelenu ubojicu,ali rezultat je bio negativan i malo nas je počeo hvatati strah,šta sad ako tko nahebe poslje ,jednostavno kao da ga crna rupa progutala,tajna misteriozne mine je potrajala do žetve,ja sam baš bio u vojsci i zovem doma,kad čujem novost,imali smo mi onda kombajnera koji se zvao Mile,znate onu o Mili i kombajnu,uglavnom Mile sa kombajnom prekosio tromblonsku minu bez buuuum,zbilja je bila neispravna,to se je zvala sreća,nitko nije stradao,i onda nek netko kaže da Zmaj nije kombajn,a najbolja pouka iz tog slučaj bar za mene je bila,ako radiš kakvo sranje radi ga sam :biggrin::biggrin:

 

[johabica]

Ajkula,pa ti si znači volio ratne igre.Znaš kaj,velika je šteta što nisi stariji i što nisi živio u mojoj blizini kada sam ja bila mala,u mome selu je bilo puno djece.A selo se dijelio na gornji kraj i donji kraj,iako je bilo zapravo jedna cjelina.Moja je kuća bila baš negdje a sredini,ali sam ja spadala u donji kraj.Pa smo se tako i mi djeca organizirali,ma klinci smo bili od prvog do petog,šestog razreda u grupe.I na livdi,iza vrtova kuća osnovali svoj logor.Napravili smo si kućice u grmlju,a glavni štab je bio na jednom stablu.Ma radili su čekiči,sjekire,dok se to nije posložilo.I djeca iz gornjeg kraja su na svome teritoriju napravila sebi isto.Hodali smo ih špijunirati šta rade,išli u izvidnice,a dogovarali smo i borbe.Dok su se pohvatale dvije grupe po dvadesetak dječurlije,bilo je to nešto za vidjeti.Imali smo mi svoj kodeks-tko je pao na zemlju bio je mrtav,i nije se više uključivao u borbu.Nije bilo prečesto varanja,ali se znao čuti povik-makni se, ti si mrtav! Sjećam se da smo jednom izgubili bitku i bilo nam je jako žao.Pa smo se dogovorili,i slijedeći dan poslali izvidnicu u špijunažu da prate kada će se ovi pokupiti kući.Dok su otišli,mi smo ušli u njihov logor i sve im isprevrtali,kućicu na stablu razbili.Koje smo batine nakon toga dobili....uzeli su si pojačanje,par starijih dečki,osmaše,mlatili su nas ko volove,kada si pao na travu,bio si zbilja ko mrtav. Kaj da reknem,ja sam mogla dosta dečki prebiti,žilava sam bila.A nije bilo puno curica pa su mislili valjda-ma šta će ta balavka.Uništila sam u svakoj borbi bar dva tri neprijatelja prije nego su me ubili. :icon_lol::icon_lol::icon_lol:

 

[ajkula]

Ma johabice i mi kad smo bili klinci ,najomiljenija nam je bila igra švabe i partizana,a ja pošto sam bio mali i ovalni uvijek me zapadala uloga švabe,ajoj koliko sam puta znao dobiti po glavi kad nisam imao šljem ali i ja sam znao zlostavljati partizanske bandite:icon_rofl::icon_rofl:,jednom me uloga švabe koštala šamarčine od drugarice učiteljice,naime imali smo izlazak u prirodu od 1-4 razreda i ovi malecki su igrali graničara i slično a mi ozbiljniji 3i 4 razredi smo uvijek igrali malo ozbiljnije igre,uglavnom ja kao švabo sam zarobio jednu partizansku kurirku i napravio generalni pretres,ali pošto je curica bila najrazvijenija od svih a meni počeli kuriti dječji hormoni ja se bacio na malo žešči pretres dok tu akciju nije prekinula šamarčina drugarice učiteljice,odmah su hormoni otišli u zeleno područje,normalno nije mi bilo na kraj pameti da se žalim nekom radi šamarčine,ma vrijedilo je ,ipak je to bila najcurica u našoj generaciji:icon_rofl::icon_rofl:

 

[johabica]

Eh te učiteljice Ajkula,pojma one nemaju kako okrutne mogu biti.Evo se sjećam,bila sam peti razred,mi smo do četvrtog išli u selu u školu,a nakon toga u drugo selo.Tamo su napravili mješovite razrede,i našao se tamo jedan Mladen iz petog B,plavokos,malo frčkave kose.A imali smo običaj simpatijama napisati na listić papira neku poruku,najčešće je to bilo "volim te",onako,kako to petoškolci znaju,i u prolazu tutnuti u ruku,ili je netko glumio poštara.Tako je to išlo.Pa sam i ja napisala jednu,nacrtala srce,sa crvenim flomasterom i na hodniku mu je gurnula u ruku.I zadovoljno otišla u svoj razred.Treći sat smo imali hrvatski,a predavala nam ga je razrednica.Došla ona na sat,stala pred klupe i prozvala mene.Ustala sam,gledala me strogo i počela-prve su joj riječi bile-S...ice,ti bi trebala prvo naučiti obrisati nos,a ne pisati poruke sa srcem.Onako,pred cijelim razredom,javno.Ako onda nisam umrla od sramote,nikada neću.Poželjela sam da se onaj parket ispod mojih nogu otvori,da nestanem i da me nema.Govorila je ,objašnjavala,veli,Mladen jer poruku pročitao,kraj njega su bila i druga djeca,počela ga zezati,a on se rasplakao ko kišna godina i tužio me svojoj razrednici.A ona mojoj.A moja me naribala pred svima.Ja plakala nisam.Ali sam umrjeti htjela.Ajd,dobro,nos sam obrisati naučila,sve to s vremenom u životu dođe,ali i danas se sjećam svakoga detalja,svake izgovorene riječi.E,moja razrednice,kud baš mene,a miljenica sam joj bila.Koliko malo dječje srce može biti povrijeđeno,ne bi čovjek mogao povjerovati.Četrdest godina ja to pamtim,a na godišnjici male mature prije pet godina sam joj ispričala šta mi je napravila.Joj, kako se ispričavala. :icon_razz:

 

[johabica]

Svi koji me znaju,znaju da sam ja jedno snalažlijvo,prilagodljivo,nadasve promočurno,ajd da sada budemo malo subjektivni,pa ću reći čak i pametno stvorenje,i da nema tla koje će se meni izmaći ispod nogu,i da kako god da pala-ako slučajno i padnem-da ću se dočekati na noge.Ma jest da ponekada tresnem ko klada,ali stopala zemlju dodiruju uvijek,samo se lice zabije u prašinu,ali ima to svojih životnih čari,pa ja to i ne uzimam peviše k srcu.Barem ne dan nakon.Kada prespavam.I velim sama sebi- e,moja S...a, život je prepun uspona i padova.I nije važno ako se spotakneš i padneš-bitno je smoći snage za ustati i krenuti dalje.Dobra je to ideologija,ta moja deviza koja me vodi kroz život,ha?
Eh,i sada,kada se sve to o meni zna,kada su stvari jasno i glasno postavljene na mjesto, mene čudi jedna stvar.Kako sam to ja,takva kakva jesam,a gore sam napisala kakva jesam,jedna informatička nula.Obična.Evo,tvrdim to sa punom odgovornošću nakon realnog sagledavanja trenutne situacije(a tu opet moram reći da svi koji me znaju znaju da sam ja teški realist,iako si ponekada dozvolim lepršava krilca sentimentalnosti i nadrealnosti-ma kaj ja lažem sama sebe-ovakve romantičarke kao što sam ja je zapravo teško naći,ajde nek mi netko rekne-tko je osim mene plakao kada je čitao Goranove stihove "Krv je moje svijetlo i moja tama,blaženu noć su meni iskopali sa sretnim vidom iz očnih jama.Od kaplja dana bijesni oganj pali krvavu zjenu u oku,ko ranu.Moje su oči zgasle na mome dlanu"Znam još,ali neću sada,u grudima me već steže,ajmo se preobraziti opet u realisticu,pa idemo dalje.
Da ne duljim dati ći primjer No.1(ovo sam sada napisala malo učeno,mislim ,ovo No.1-odmah se osjećam malo ekspeditivnije,hm,znači li ta riječ,ta ekspiditivnost ono kaj mislim da znači,divim se sama sebi na odabiru interpretacije informacija čitatelju:a mogla sam samo napisati-broj 1,ali onda se ne bih imala čemu diviti. Mislim-sebi).

No1-poslao meni jedan,pa ajde da ga nazovemo prijatelj sinoć-preksinoć poruku,onaj famozni PP,i traži da mu nešto linkam.E,moj čovječe,da ti linkam?Prikoči malo.Kako? To treba znati.A ja ovakva pametna kakva jesam,to ne znam.Sa naglaskom na "ne". Jasno? Kraj.

No2-e,ovo je malo teže.I nejasnije .I dulje.Kaj dulje,vuklo se to kroz poruke cijelo prošlo ljeto,ta nejasnoća,ta neukost,to neznanje,i nije problem bio u neznanju,problem je bio što sam ja svoga sugovornika,supisatelja zapravo, malo -pomalo počela grdo gledati,pojednostavljeno rečeno,malo mi počeo dizati živac,a ja ovakva fina kakva jesam,mislim u komunikaciji,nisam si htjela dozvoliti da ga malo prizemljim,dam mu po prstima,pa da drugi pita pazi koje će tipke prstići mu pritiskati kada bude pisao poruke upućene meni.Evo-kratko-to što je meni malo pomalo počelo dizati živac je famozni(ma meni je u informatici zapravo sve famozno,ali ovo mi je bilo posebno famozno) xD. xD je taj moj kamen spoticanja o kojeg sam se u komunikaciji sa opet jednim,hm,ajd da i njega nazovemo prijateljem,spoticala.Sve je zapravo počelo jednom slikom.Sad,istina je da ja u RL (kaj da reknem,i taj RL je za mene dugo bio famozni,ali pametnica kakva jesam,nakon izvjesnog podužeg vremena sam shvatila i to kaj znači,ali priznajem,samo zbog konteksta riječi u kojima je izrečen bio) zapravo jesam punija osoba,onako punija kako to mogu biti oni sa osamdesetak i nešto kila.No,i tu ćemo biti iskreni kakvi uvijek jesmo,jel,pa ćemo reći da je osamdesetica bliže kraju nego početku osme desetice.Aliiii....Toliko puna,teška,široka i ogromna kakvu me slika pokazala baš nisam.Tak.Šta je,je.Pa je meni zato bilo malo krivo kada mi je taj,ko što sam rekla,nazovimo ga prijatelj napisao poruku i stavio na kraj rečenice xD.Pročitala sam ja taj xD.Kao x,iliti ekstra,a D - debela. Ekstra debela.Pa sam rekla sama sebi,a upučeno njemu-bem ti nepristojnost.Otkud li mu samo ideja da ljudima nabija na nos njihovu težinu.I to meni.I još po dva- tri puta u jednoj poruci.Morao bi ti braco malo proučiti bon-ton prije nego nekome šalješ PP.Ali njemu nisam rekla ništa.Niti slijedeći puta,a niti nakon toga.Mislila sam,valjda će ga ta zlobnost s vremenom proći pa će se upristojiti i bez moje intervencije.A sa vraga upristojio.Nastavljao se taj xD, provlačio kroz poruke,dok meni nije puklo.Pa sam mu u jednoj napisala-a može li da mi napišeš samo D.Bez x.Hajde,to,D,kao debela,to bih još i bila mogla podnjeti,ali ekstra debela- na to mi je već ozbiljno skakutao živac.Nije moja intervencija ništa pomogla.Prvi puta.A niti drugi,niti svaki daljnji,uzalud sam ja zapitkivala može li se pisati samo D,bez toga iksa,u svakoj poruci ,iksdei su se i dalje redovito nizali,a ja se i dalje redovito ljutila,sve do jedne nedjelje popodne.Te smo nedjelje imali neko obiteljsko slavlje,skupila se obitelj sa svih strana,došla djeca,jedan informatički znalac,druga infoirmatička znalica.Pa smo malo pričali.Pa sam se ja požalila na kćerkin komentar da bih ipak mogla skinuti koju kilu da mi i jedan tu na forumu nepristojni nepristojnik kojemu bon ton nije na nekom nivou stalno nabija na nos da sam jako debela,u svakoj mi poruci napiše taj vražji xD. A oni su se počeli smijati.Smijali su se ko ludi,valjali su se od smijeha,a meni ništa nije bilo jasno.Gledala sam ih začuđeno dok se konačno nisu smirili i objasnili mi- xD znači da je nešto izrečeno u ironiji,a istinito.I nikakve veze sa ekstra debljinom nema.Bem ti život.A ja sam htjela čovjeku nagaziti prstiče.Sa svih svojih osamdeset i šest kila.Ma da mu i jesam.Vidio je koliko sam se jadna trudila da mu reknem kako nisam tako debela kao što se misli da jesam,u svakoj sam se poruci doslovno grebla za onaj samo D,bez iksa,pa kaj mi nije mogao reći da malo prikočim. I objasniti da cijelo vrijeme pišem gluposti.Ma da,i samo zato što mi nije rekao je zaslužio da ga nagazim.Po prstima.Jel da je?Cijela mi se obitelj smijala.No,i ja sam se smijala sebi.I on mi se smijao kada sam mu rekla.Lijepo se smijati na tuđi račun,ha?Zločestoće jedne.Zločeste.:icon_razz:

 

[Bučo]

Opet nasa draga johabica s pricom neznam jel bi smio rec nesto pitat mozda bi se jos koja prica napisalagiggle):giggle):

 

[johabica]

Samo ti rekni Bučo,pitaj,imaš ti kredita kod mene, ne brini, nema zime. hi):